"Ја шијем да бисте ви писали, једна ваша реченица више вреди од 100 мојих лутака".
Реченицу у коју је стало 50 година љубави, упутила је свом животном сапутнику једна мање позната београдска дама. И оно мало знаних детаља о њој забиљежено је на основу казивања њеног супруга. Док је прича о Види Ружић остала дјелимично у сијенци, лик и дјела Милоша Црњанског – њене једине и највеће љубави – данас су незаобилазни при помену великих имена српске књижевности.
Прва искра љубави између пјесника и кћери министра
Ако су сви велики умјетници по правилу имали своје музе, за Милоша Црњанског је то морала бити Вида Ружић. За оне који су их познавали, није било дилеме да је то била права, вјечна љубав.
Црњански је, додуше, одавао специфичну нарав: могло се чути да је наликовао надменом занесењаку, ријетко се одвајајући од књига које је често носио са собом. Поета са афинитетом према екстравагантним одијелима, ипак, био је изузетно образован младић. Говорио је енгелски, латински, грчки, француски, шпански, руски и португалски језик.
Ништа мање разноврсна нису била ни остала његова интересовања – од писања и фудбала до мачевања и авијације. Но, примјећивало се да је људе око себе умио да држи на дистанци. Због пријеке нарави, неријетко би долазио у сукобе са пријатељима, а пратио га је и глас да тешко одолијева друштву лијепих дама.
Отуд се током студентских дана загледао у кћер некадашњег дворског савјетника, предратног министра просвјете Добре Ружића. Од свих београдских дјевојака, Вида је била међу најљепшим. Била је, попут Црњанског, и веома образована, мада по процјени оних који су је познавали, различитија по блажој нарави.
Писца је упознала на часу историје на београдском Филозофском факултету. Чувајући мјесто за пријатељицу, положила је свој шешир на сусједну столицу. Црњански се, међутим, намјерио сјести баш поред ње, не хајући много за Видин збуњени поглед. Њене покушаје да се објасни прекинула је ноншалантна реплика младог господина: "Заузето? Па за мене наравно!".
Од породичних раскола до неочекиваних расплета
Након "шаљивог" првог сусрета, наклоност се између Милоша и Виде није могла сакрити. Међутим, нису сви гледали са одобрењем на пријатељство двоје младих. Породица Ружић, наиме, већ је договарала да млада Београђанка пође за једног официра. О томе се сагласио њен стриц Жарко Ружић, изричито се противећи сусретима с Црњанским.
Мада су јој редовно стизале и позивнице за дворске балове, Вида је наставила да се састаје са младим пјесником. Но, и дјевојчин стриц је упорно изналазо начине да их раздвоји. Током једног вечерњег сусрета на Славији, сачекао их је понијевши са собом дрвену палицу. Када су пале и жестоке пријетње, Црњански је некако успио да избјегне већи сукоб. Гђица Ружић је окончала свађу тако што је отела палицу стрицу.
Увидјевши да се бијес њене породице неће тек тако стишати, Вида напрасно одлучује да из Београда отпутује у Париз. Растајући се пред њен полазак, Црњански даје ријеч да ће редовно писати својој вољеној.
Међутим, дато обећање није ни стигао да испуни. Мада му непромишљени потези нису били страни, овим је успио изненадити и своју "одбјеглу" љубав. Емоције које је према њој гајио однијеле су напослијетку побједу и над његовим домом у Панчеву. Дан након Видиног одласка ставио је кућу на добош, те се истог дана укрцао на воз и допутовао код ње у Париз.
Изненадни преокрети у овој љубавној причи донијели су јој и неочекивани наставак. Милош и Вида вјенчали су се 1921. године, и од тада гђа Црњански свом изабранику остаје вјерна сапутница. Педесет година касније и пред крај свог живота, Вида ће у тестаменту признати како је "делила са њим радост његове славе и горчину његовог страдања". Међутим, прави животни изазови наступиће са избијањем Другог свјетског рата.
Као противник идеологије комунизма и предсједника Јосипа Броза, Црњански је са супругом Видом Ружић био принуђен да остане ван Србије. У емиграцији су провели још низ година након рата. Преселивши се у Лондон, настављају и скроман заједнички живот.
Изазови заједничког живота у туђини
Осим писаном ријечју, Милош је тих година зарађивао као књиговођа обућарске радње. Уз то је разносио књиге и за једну фиму у чувеној улици Пикадили. Живот у изгнанству, ипак, није био идиличан. Током 25 година боравка у Лондону, Милош и Вида су често били на мети емиграцијске службе. Константне провјере, ненајављени доласци, чак и провале у собу, пратили су живот у туђини и немогућност повратка у земљу.
Но, све ове недаће откриле су и безусловну природу њихове љубави. Иако новца није било много, Вида је у списатељском раду бескомпромисно подржавала Црњанског. Радо га је слушала и знала је све његове књиге и пјесме. Како би зарадили нешто више новца, обрела се у кројачком занату шијући хаљине за лутке у модној кући "Херодс".
И Црњански је својој изабраници узвраћао бескомпромисним обожавањем. Упркос томе, умјела га је каткад на улици затећи у друштву непознатих дама: "он застане, уплаши се, а ја само махнем руком, знам да ће доћи кући. После ми све исприча", написала је једном приликом о навикама вољеног супруга.
Добро га је познавала, јер "био је прави кицош и женскарош". Није јој била страна ни његова напрасита природа. Чак и кад би улазио у сукобе без имало такта, увијек би налазила начин да га извуче из невоље – уз извињења и објашњења, током свих 25 година колико су провели у Лондону.
Онима који су покушали да одгонетну детаље њеног живота, Вида се, пак, чинила и племенитом и јаком. Чинило се и да је упркос томе често скривала емоције, али је на супруга увијек гледала с безграничним поштовањем. Без изузетка му се обраћала са "Ви" и "Ви, Црњански", а за све који су их познавали, било је немогуће замислити их једно без другог.
Први и посљедњи растанак: љубав коју је могла да растави само смрт
Године 1965, Милош и Вида Црњански се напокон враћају у Београд. Дванаест година касније и зашавши у 84. годину живота, славни писац је почео да одбија храну. По свједочењима његових пријатеља, неколико тренутака пред смрт понављао је како би желио, када томе буде вријеме, да његова Вида почива поред њега. Посљедњи пут изговоривши њено име, преминуо је 30. новембра 1977.
Милош Црњански је сахрањен у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. У жељи да сачува успомену на супруга, Вида је даровала новац за оснивање Задужбине која је понијела пишчево име. Тиме се побринула да његова дјела буду објављивана у Србији и иностранству.
Пише: Марта Леваи