Вјештачка интелигенција више није само технолошко питање. У изборној години она може постати моћан политички алат – за анализу бирача, прилагођавање политичких порука, масовно стварање садржаја, али и за манипулацију и дезинформисање јавности. Питање је колико су бирачи у Републици Српској и Босни и Херцеговини спремне да такве појаве препознају и на њих адекватно одговоре.

До прије неколико година за озбиљну кампању дезинформисања били су потребни људи, вријеме, новац и одређена техничка инфраструктура. Развој генеративне вјештачке интелигенције значајно је промијенио ту рачуницу.

Данас је могуће за веома кратко вријеме произвести велики број текстова, фотографија, аудио-записа и видео-снимака који на први поглед могу дјеловати потпуно аутентично. Истовремено, анализа великих количина података омогућава много прецизније одређивање публике којој ће одређена политичка порука бити упућена.

Дигитални траг бирача постаје политички вриједан податак

Сваки корисник интернета иза себе оставља одређени дигитални траг: садржаје које прати, објаве на које реагује, странице које посјећује, теме које га занимају и начин на који комуницира на друштвеним мрежама.

Комбиновањем великог броја таквих података могуће је формирати профиле одређених група корисника и процјењивати која питања код њих изазивају највећу пажњу или емоционалну реакцију.

У политичкој кампањи то омогућава нешто веома важно: различитим групама бирача може се приказивати различита политичка порука. Једном бирачу доминантна тема може бити економија, другом национална питања, трећем корупција, четвртом безбједност, петом здравствени систем или социјална политика. Вјештачка интелигенција омогућава да се такве поруке производе, прилагођавају и дистрибуирају у обиму који је раније било тешко постићи.

Поставља се питање да ли кључни играчи из АИ индустије (компаније из САД или Велике Британије) имају интереса да искористе своје могућности и учествују у изборним кампањама и код нас. Неупитно је да они имају велику моћ и да могу да изврше анализе понашања и гласаче сврстају у одговарајуће групе. Након тога могу прилагодити садржај за одређене групе са циљем манипулације и утицаја на мишљење бирача. Неспорно је да могу формирати или утицати на политичке платформе одговарајућих странака и кандидата за повећање количина гласова на изборима. Осим тога, данас се активно користе и „деепфаке“ садржаји. Питање је само да ли постоји интерес за то и да ли ће неко то искористити како би утицао на изборни процес у Републици Српској?

Када политичар каже нешто што никада није рекао

Посебно озбиљан ризик представљају споменути деепфаке садржаји, односно АИ генерисани фалсификовани снимци који могу послужити за дискредитацију политичара који имају друго мишљење, а које није у складу са интересом великих сила и њихових АИ компанија.

Уз помоћ савремених АИ алата могуће је направити увјерљив видео или аудио-запис у којем политичар изгледа или звучи као да изговара нешто што у стварности никада није рекао.

Замислимо да се два дана прије избора друштвеним мрежама прошири снимак кандидата који наводно вријеђа одређену групу становништва, узима туђу ствар и ставља у свој џеп, признаје корупцију или износи политички екстреман став. Чак и ако се неколико сати касније утврди да је снимак фалсификат, штета је можда већ направљена. Хиљаде људи су га видјеле, дио њих га је подијелио, медији су почели извјештавати о њему, а оригинална дезинформација наставила је живјети на друштвеним мрежама. Управо је брзина ширења таквог садржаја један од највећих проблема.

АИ не мора увјерити све бираче

Погрешно је претпоставити да би циљ овакве манипулације морао бити промјена мишљења великог дијела становништва односно бирача. У тијесним изборним утркама, каквих је било Републици Српској, довољан може бити утицај на релативно мали број бирача.

Још важније, циљ дезинформационе кампање не мора увијек бити да грађанин гласа за одређеног кандидата. Циљ може бити да изгуби повјерење у противничког кандидата, да почне сумњати у регуларност избора или чак да одлучи да уопште не изађе на гласање.

АИ управо такве операције може учинити јефтинијим, бржим и знатно масовнијим.

Посебан проблем за Босну и Херцеговину

За БиХ ово питање заслужује посебну пажњу. Политички простор је изразито фрагментисан, друштвене мреже имају велики утицај на јавну расправу, а ове године су поједина истраживања показала да по први пут друштвене мреже доминантно утичу на мишљење бирача.

Студија Европског парламента из јула 2026. додатно указује на рањивости информационог простора БиХ, политичку поларизацију и изложеност дезинформацијама и пропаганди. У истој студији се наводи да друштвене мреже у земљама проширења имају значајну улогу у одређивању тема које доминирају јавним простором. Осим тога политичке теме често су повезане са снажним националним и емоционалним питањима.

У таквом окружењу софистицирана дезинформација не мора чак ни створити нову друштвену подјелу. Довољно је да препозна постојећу и појача је. АИ систем може помоћи да се утврди која порука изазива страх, љутњу или неповјерење код одређене групе људи, а затим омогућити производњу великог броја варијација таквог садржаја. Ту настаје можда највећа опасност: вјештачка интелигенција не измишља нужно наше друштвене слабости – она омогућава да се оне много ефикасније искориштавају.

Ко стоји иза садржаја?

Још једно важно питање јесте одговорност. Када се појави политички оглас на телевизији, углавном је могуће утврдити ко га је наручио и емитовао.

На интернету је ситуација сложенија. Садржај може настати у једној држави, бити објављен са налога регистрованог у другој, дистрибуиран путем платформе чије је сједиште у трећој држави, а за неколико минута доћи до десетина хиљада грађана БиХ. Када се томе додају аутоматизовани профили, лажни налози и АИ-генерисани садржаји, утврђивање извора информације постаје још теже.

Закони ће тешко пратити технологију

Највећи изазов за институције Републике Српске и БиХ вјероватно неће бити забрана вјештачке интелигенције. Таква забрана нити би била реална нити би ријешила проблем. Прави изазов биће успостављање правила.

Ко мора означити политички садржај направљен уз помоћ АИ?

Да ли грађанин мора знати ко је платио политичку поруку коју види на друштвеној мрежи?

Како реаговати када се током изборне тишине појави фалсификовани снимак кандидата?

Ко може захтијевати његово хитно уклањање?

Како доказати ко га је направио и ко је финансирао његову дистрибуцију?

То више нису питања будућности, већ овог тренутка.

Избори улазе у нову технолошку еру

Начин на који информације долазе до бирача убрзано се мијења.

У будућим кампањама можда више неће бити довољно питати: „Да ли је ово што гледам истина?“

Биће потребно поставити још неколико питања:

Ко је направио овај садржај? Ко га је платио? Зашто је приказан управо мени? И да ли је особа коју гледам или слушам уопште рекла оно што јој се приписује?

У времену генеративне вјештачке интелигенције способност грађана и институција да одговоре на та питања могла би постати важан дио заштите интегритета демократских избора.