На данашњи 1912. године рођен је Младен Секуловић, први оскаровац из Билеће.

- Оданост српском поријеклу у кући мога оца увијек је била највиша вриједност. Поријекло је позитивно дефинисало мога оца. Он је био забаван, шармантан и омиљен човјек. Кад би причао неку причу, увијек је био у центру пажње. Али за њега је важније било да је био лидер у српској заједници. Својој заједници. Био је Србин, опсједнут тиме да буде добар Србин и помагању људи око њега да и они буду добри Срби. -

Овако је о свом оцу Петру, рођеном у Билећи 1886. године, говорио Младен Секуловић, у Холивуду познатији као Карл Малден. Због истицања свог српског поријекла у јавности проглашен је националистом и био му је забрањен улазак у земљу његових предака, а та забрана скинута је почетком осамдесетих година на снимању филма „Сутон“ Горана Паскаљевића, када је, између осталог, посјетио Билећу – родни град његовог оца. Петар, који је био металски радник, у Герију (Индијана) је водио мало српско аматерско позориште гдје је Младен почео да глуми и то већином у представама о српским устанцима против Турака.

Фото: hercegovinaihercegovci.com; Лист „Време“ из 1937. године

Прије него што се почео професионално бавити глумом Младен је играо кошарку, омиљени спорт спрских емиграната у Америци гдје је и сломио нос, његов заштитни знак на филмском платну. Посебно је волио Пита Маравића, једног од најбољих америчких кошаркаша и најбољег кошаркаша српског поријекла свих времена.

Иако је у двадесетдругој години промијенио име у Карл Малден, ради лакшег изговора, Младен је користио сваку прилику да на филму спомене своје презиме. Прославио се на филму „Трамвај звани жеља“ Елије Казана из 1951. године за који ће добити Оскара за најбољу споредну мушку улогу, а за исту награду биће номинован и три године касније – у филму „На доковима Њујорка“ истог редитеља.

Непрестано је помагао Србе у отаџбини и расејању, а повезаност са прецима исказивао је одржавајући крсну славу, али и организујући „српски дан“ сваке године у августу гдје је окупљао своје америчке пријатеље. Био је препознатљив и његов хумор, својствен Херцеговцима, па је у позним годинама на питање ко му је омиљени глумац одговарао: „Не глуми више, зове се Младен Секуловић.“

Аутор: Марко Мркаић