Српски монах Симеон познат као Стефан Немања (1113-1200), оснивач династије Немањића, која је владала српским земљама више од два вијека, упокојио се 26. фебруара 1200. године.
Прије него што се замонашио 1196. године, Стефан Немања владао је Рашком као велики жупан. Власт је преузео 1166, када је збацио брата Тихомира, великог жупана и штићеника двора у Цариграду.
Убрзо по преузимању власти, покушао је да се отргне од вазалног односа према Византији, против чије је војске ратовао у савезу са Млетачком Републиком, али је то успио тек послије смрти цара Манојла Комнина. У савезу са Угарском, Стефан Немања напао је Византију и Рашкој прикључио Зету, Требиње, Захумље и Метохију.
Њемачки цар и један од вођа Трећег крсташког рата Фридрих Први Барбароса, који је са војском на основу споразума са Немањом, прошао кроз Рашку, 1189. није прихватио његову понуду за савез против Византије. Кад су крсташи прешли у Малу Азију, Византија је напала Рашку и преотела јој 1190. крајеве преко Мораве, али је Стефан Немања успио да очува самосталност државе.
Пошто је пријесто уступио средњем сину, касније првом српском краљу Стефану Првовјенчаном - а не најстаријем Вукану, чије је државничке способности мање цијенио - замонашио се у својој задужбини манастиру Студеница и добио име Симеон. Са најмлађим сином Растком, Светим Савом, подигао је на Светој Гори манастир Хиландар, у којем је и умро, а који је убрзо постао најзначајнији српски духовни и књижевни центар.
Подигао је и цркве и манастире Ђурђеве ступове, Богородичин манастир и Манастир Светог Николе код Куршумлије. Током владавине, Стефан Немања је енергично сузбио богумилску јерес. Српска православна црква га слави као Светог Симеона Мироточивог, првог светитеља из лозе Немањић.
