Прије 98 година у Мађарској је постојала Барањско-Бајска република, чији је предсједник био српски сликар Петар Добровић. Сједиште те републике било је у Печују, граду кога су 14. новембра 1918. године ослободили српски војници.

Три године након тога Срби су у Печују имали цивилну и војну власт. Срби, Буњевци, Шокци, Хрвати и дио Мађара жељели су да се прикључе новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и на великој народној скупштини одржаној августа 1921. године прогласили су Барањско-Бајску републику. Велике силе нису жељеле да сачувају ту републику, а ни влада Краљевине СХС није била заинтересована за њен опстанак, тако да је та република угашена послије седам дана постојања.

Тријанонским споразумом, којим су, послије Првог свјетског рата, дефинисане границе Мађарске, националним мањинама пружена је могућност да остану у тој земљи или да се селе у матицу. Више од половине Срба који су до тада живјели у Мађарској напустило је ову државу и преселило се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Срби су, након тога, дуго били невидљиви у Печују, Мохачу и другим градовима Барање. Послије више од једног вијека Срби су поново добили своју цркву у Печују, граду у коме трају још од средњег вијека.

Фото: Шајкача

Послије војног пораза Аустроугарске у октобру 1918, територија Барање и Бачке је била под контролом војске Краљевине Србије и под административном управом војвођанских Срба, који су 25. новембра 1918. прогласили присаједињење ових подручја Краљевини Србији и формирали аутономни регион под називом Банат, Бачка и Барања. Првог децембра 1918. овај регион (као дио Краљевине Србије) улази у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Послије пораза Мађарске Совјетске Републике на челу са Белом Куном у љето 1919. многи комунистички дисиденти из Будимпеште, бјежећи од „белог терора“ адмирала Миклоша Хортија, емигрирали су у Барању, гдје им је градоначелник Печуја, Бела Линдер, пружио уточиште.

Мировна конференција у Паризу додијелила је сјеверне дијелове Барање и Бачке Хортијевој Мађарској. Ова одлука изазвала је генерални штрајк и масовне демонстрације у Печују, а протести су кулминирали великом народном скупштином 14. августа 1921, на којој је пред 30.000 људи сликар Петар Добровић предложио оснивање независне републике коју би чинили дијелови Барање и сјеверни дијелови Бачке око Баје. Његов приједлог је прихваћен, а Петар Добровић је постао предсједник Извршног комитета нове републике.

Власти нове републике нису, међутим, успјеле да добију међународно признање своје независности, па су послије повлачења војске Краљевине СХС, која је штитила републику, Хортијеве снаге ушле у Печуј и окончале Српско-мађарску републику.

Територија краткотрајне републике (14-21. август 1921) је још 1920. године по Тријанонском споразуму додијељена Хортијевој Мађарској, а јужни дијелови Бачке и Барање Краљевству СХС. Међутим, војна и цивилна управа Краљевства СХС није се повукла из сјеверне Барање и Бачке све до краја августа 1921, када су се у журби и нереду повукле пред наступајућом мађарском војском. Данас су ови северни дијелови Барање и Бачке у саставу Мађарске.