На 85. годишњицу покоља у Пребиловцима није више питање како је људско биће то могло да уради људском бићу, није питање ни докле сежу мрачне дубине људског, боље рећи нељудског ума, није питање ни гдје су коријени паклене мржње која се августовских дана 1941. свом силом сручила на недужне, на дјецу, жене, старце.

На 85. годишњицу Пребиловаца, 31. "Олује", 80 и неку Јасеновца, док широм Европе и по сусједству марширају повампирене силе неонацизма и неофашизма, неоусташтва, питање јесу ли лекције Пребиловаца, Олује, Јасеновца, велебитских јама, једном за свагда научене, и, колико смо ономе што нам данас поново и изнова куца на врата сами допринијели.

Лаковјерношћу, лакомисленошћу, наивношћу, самопонижавањем, ненаученим, прескоченим историјским лекцијама, пристајањем на заборав, на ћутање...

Колико смо у протеклих 85, 70 или 30 година гријехова починили док смо као народ, по други пут, ћутањем и бацањем у јаме заборава, убијали бачене у херцеговачке или велебитске јаме. Док смо се правили да не чујемо крике и јауке из јама, јауке који су се чули до самог краја васионе само их ми нисмо чули, да нас се силоване дјевојчице из Пребиловаца и њихове муке не тичу.

Како смо крваве ђачке кецеље из школе у Пребиловцима не рукама него ногама гурнули под кревет, у ћошак, мислеће да ће ако их не гледамо наш гријех бити мањи, да ћемо тако утишати крике и јауке из јаме Голубинке, да нам се оне неће вратити, поново нам закуцати на врата.

Како је могуће да смо допустили да нам се роде и одрасту генерације и генерације а да не знају за причу о Трипку Ћирићу и његових десеторо дјеце. О Стани и Слободану од три године, о Јоки, Даринки, Сави, Радојки, Стоји, Славојки, Неђу и Анеглини...

Трипко Ћирић из Пребиловаца у Херцеговини имао је несрећног љета 1941. године десеторо дјеце. Август те године и усташки покољ у Пребиловцима, јаму Голубинку, није прежјивело ни једно.

Кад човјек оде до Пребиловаца, када у врело августовско поподне уђе у празно, окамењено двориште Трипкове куће од које још стоје камене зидине, оне крај којих су се играли и расли Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Анеглина, Слободан и Стана, схвати да у том дворишту тишина боље свједочи од свих свједока и очевидаца.

Свједочи, опомиње и оптужује. Јесу ли Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Анеглина, Стана и Слободан, њихова судбина и њихово страдање заслужили да педесет година у њихово двориште не сврати ни једна ђачка екскурзија, да њихове кости чаме испод бетонске плоче забетониране јаме Голубинке...

Је ли касно да се данас, 85 година касније, прича Пребиловаца изнова и изнова понавља? Да ли је драгоцјено вријеме изгубљено, заувијек пропуштено, измакло као кад пијесак исцури између прстију?

Ако смо људи, ако нам се срца нису скаменила као двориште и зидине Трипкове куће – није.

Да ли је пола вијека ћутања било доста да се понека лекција научи и утврди – ко ће знати.

Тек, за пар дана иза Илиндана 1941. године у Пребиловцима у покољу заувијек су угашене, затрте, нестале 54 куће.

Причу о Пребиловцима причао ми је крај окамењених кућа окамењених Пребиловчана мјештанин Ацо Драгићевић. Он је у покољу изгубио двојицу браће по оцу, Мома и Васа који су имали четири и шест година. Његовом оцу Спасоју, Божијом милошћу 1943. родио се син Васо, за њим 1945. Момо, 1947. Ацо, 1952. Љубо.

Причао ми је Ацо, на сокаку испред Трипкове окамењене куће, мушкарци из Пребиловаца почеком августа оне године ноћи су у страху од усташких упада проводили углавном у планини, рачунали су неће комшије њихову дјецу, жене и старце, за толико макар имају части у људскости у себи. Преварили су се.

Неке раније историјске лекције нису на вријеме научене, нису обнављане, нису схваћене, прихваћене.

Или, можда су Пребиловчани мјерили вјеру и људскост својих комшија према својој вјери и људскости? Ко би још вјеровао да човјек, домаћин, људско биће, које има колијевку у својој кући, тако нешто може да учини другом људском бићу?

У рано јутро 4. августа село је опкољено, хиљаду и по усташа, међу њима понајвише комшија из сусједних хрватских села, упали су кроз засеоке до центра села, почели претресе, прикупљање народа у центру у пристранку око сеоске школе, одмах поред Ацове куће.

Читаво прије и послијеподне у школи, око школе, по околним двориштима трајале су страшне и бесловесне, садистичке оргије, нису поштеђене ни дјевојчице од десетак, дванаест година.

Мара Булут која је божјим чудом жива изашла из школе, један од ријетких свједока покоља, причала је, а истина је жива, мало ко је имао да је чује, како је својим очима гледала усташе који су вадили дјецу из колијевки, држећи их за ноге о зид учионице разбијали дјечије лобање па их враћали несрећним мајкама.

Причала је само са надом да ће њену причу чуди и дочути, схватити, извући поуке, и о усташи Николи Мерџану који је сатима у школи, пред народом са дружином силовао учитељицу Стану Арнаут, а затим је препустио њеним ђацима из Габеле, који су је, у сценама какве ваљда, људски род до тог дана није видио, групно силовали... Послије су је дотукли и бацили измрцварено тијело.

Причала је Мара Булут још о бестијалностима какве људски ум тешко може појмити...

Око подне, иза подне, из села, везане жицом, све у редовима по четворо, крваве и измрцварене, несрећне Србе који су још вјеровали комшијама и познаницима, мислили да их воде на станицу и да ће их транспортовати ка Србији, повели су уз стално батинање ка Чапљини. Под селом, крај моста на Брегави, близу Чапљине, Пребиловчане су потрпали у камионе и одвезли до житног силоса у сусједном селу Тасовчићи. Несрећне жене, дјевојке, дјевојчице, дјечица још неодвојена од мајчиног млијека у силосу ће остати до сутрадан, без хране и без воде, под батинама, док су усташе сваки час упадали, тражили љепше дјевојке...

Сутрадан, 5. августа, народ је из силоса потјеран на жељезничку станицу у Чапљини, предвече истог дана, у вагонима, у дугој композицији стигли су до села Шурманци.

Жене, дјецу и старце затворене у овим вагонима чувало је око 300 усташа под командом Андрије Буљана до јутра 6. августа.

У раним јутарњим часовима 6. августа, похватано и преживјело становништво Пребиловаца истјерано је из вагона, сврстано у колону и потјерано уз брдо према селу Шурманцима. Колона је била дуга и предуга, народ подвргнут детаљном претресу, несрећни људи систематски су опљачкани, а затим дот,ерани до јаме "Голубинке".

Ко је имао среће убијен је успут, метком у чело или у потиљак.

Остали су били принуђени да крај јаме чекају свој ред за смрт, маљ у потиљак или нож испод грла.

Покољ, бацање преживјелих у ову јаму, трајао је пуних шест часова од пола осам ујутру до пола два поподне. Према подацима који су утврђени на судском процесу у Мостару иза рата, за то вријеме је у јаму "Голубинку" бачено 470 Пребиловчана: 237 дјеце и 233 жене. Касније је утврђено да је тога дана у јаму "Голубинку" бачено више од 500 људи, вјероватнo и свих 700.

- Тако су се на јами, ујутро 6. августа окупило стотине домаћина из Међугорја, Бијаковића и Шурманаца и стотине наоружаних злочинаца из Чапљине и околине на челу са замјеником логорника Рудом Врдољаком и Андријом Буљаном, а за најмасовнију акцију убијања Срба у Херцеговини у једном дану. Требало је ликвидирати дјецу и дјевојке из Пребиловаца, са њиховим мајкама и бакама, њих око 600. Послови су подјељени. Једни чувају групу, други стражаре около да ко не побјегне, трећи спроводе веће дијелове групе до на 30 метара од јаме, четврти одатле до руба јаме воде по 5-6 жртава, пети гурају у јаму одраслије или бацају у њу малу дјецу, шести око јаме прикупљају камење, седми то камење гурају и бацају у јаму за жртвама… Домаћице су код кућа спремале ручак. Послије толиког "посла" који је трајао 5-6 сати на сунчаном дану ваљало је почастити и нахранити толику мобу - стоји у једном од описа покоља.

Сутрадан је злогласни Иван Јовановић звани Црни, један од организатора покоља, у јаму дубоку 66 метара бацио још пар бомби јер су комшијама, чије су куће ближе јами, претходне ноћи сметали крици живих и полуживих жена и дјеце иза јаме, нису могли на вријеме да заспу, да се наспавају.

Због дубине јаме бомбе су експлодирале раније, па су се крици и јауци преживјелих из утробе земље чули још најмање седам дана, реметећи миран сан комшија и њихове дјеце по околним кућама.

- Српске су се погасиле свијеће, упалит се никад више неће - пјевало се тих дана по комшијским, усташким кућама око Пребиловаца.

Пар мјесеци касније, мостарско-дувањски бискуп Алојзије Мишић, који се, иначе, није противио присилном покрштавању Срба, написао је писмо Бискупској конференцији римокатоличке цркве у Загребу.

- Људе се хватало ко звјериње. Клало, убијало, живе у понор бацало. Женске, мајке с дјецом, одрасле дјевојке, дјецу женску и мушку су бацали у јаме. Поджупан у Мостару господин Баљић, јавно изговара, ко чиновник мора би да шути не да телали, да је у Љубињу само у једну јаму 700 православаца бачено. Од Мостара до Чапљине одвезла је жељезница шест пуних вагона жена, мајки и дјевојака, дјеце испод десет година до станице Шурманци, гдје су извагонирани, одведени у брда, живе матере с дјецом бацали у дубоке пропунте. Све је стрмоглављено и убијено. У жупи Клепци из околних села Н. Н. 3.700 православаца је убијено. Јадници, били су мирни. Даље не набрајам. Предалеко бих отишао - написао је бискуп.

Тек 16 година касније, 1957. пред вијеће Окружног суда у Мостару изведено је само 14 од најмање 150 усташа који су учествовали у покољу. Један од поротника био је Јозо Јелчић који је 1941. године насељавао усташке породице у празне српске куће у Пребиловцима. Иван Јовановић Црни, који се 1945. прикључио партизанима, а затим се до 1956. крио око Суботице, осуђен је на смрт и погубљен 1958. године. Још петорица усташа добили су смртне казне, главни организатор покоља, Лудвиг Јовановић, брат Црног, добио је седам година.

Наредбом власти СФРЈ, неколико година по "суђењу" у Мостару, већина јама по Херцеговини, укључујући и Голубинку, забетонирана је.

До Другог свјетског рата Пребиловци су имали преко 1000 становника, рат је преживјело само 172.

Кад су се уочи Никољдана 1941. мјештани поново окупили у селу, неко је на слави запјевао:

"Мене сеја са дна јаме звала, мили брале..."

- Митар Шарић написао је причу о томе. Петорица јединица који су преживјели покољ окупили се у кући на врх села, кад су чули пјесму, сишли до Булут махале, свијеће палили на кундаку пушке - свједочио је прије коју годину у Пребиловцима Ацо Драгићевић.

- Kад су педесетих година у школи прозивали дјецу, истовремено су прозивали и живе, рођене од 1942. па надаље и мртве дјечаке и дјевојчице побијене 1941. Једно одјељење у учионици, друго у јами. Дјеци која су се рађала домаћини су давали имена својих побијених синова и ћерки. Потомке добијали људи у позним педесетим, шездесето, понекад и са 70 година. Пуста борба за опстанак, да сјеме не затре - ријечи су Аца Драгићевића.

Деценијама иза рата масакр Срба у Пребиловцима био је због "свјетле будућности" заборављен, гурнут у страну. О томе се није причало.

Од јесени 1990. године спелеолошка организација "Зелена брда" почела је да из крашких јама на подручју доње Неретве вади посмртне остатке Срба страдалих од усташа у Другом свјетском рату.  Из јаме Голубњача извадили су остатке више од 1.000 жртава, из јаме на Бивољем брду остатке још око 1.000 мученика.

Кости су вађене из седам јама: Голубинке, јаме крај села Шурманци, јаме на Бивољем брду, Видоње крај Житомислића, из две јаме крај Хутова и Горње и Доње Кукавуше.

Послије ексхумације из јама, 1991. године, мошти мученика пребиловачких пренијете су у спомен-костурницу у селу, да ту нађу мира. Мира за мошти мученичке није, међутим, било.

Почетком рата деведестих, све куће у Пребиловцима миниране су и спаљене, порушене, спомен-костурница са моштима 4.000 Срба повађених из јама минирана је, на мјесту костурнице направљено је велико сметљиште... Име Ивана Јовановића Црног стављено је, уз имена 1.600 усташа, на споменик у центру Чаљине посвећен погинулим за "хрватску слободу".

Јуна 1992. године, који дан прије него што је костурница у селу минирана, из Пребиловаца, преко брда па долином Брегаве ка Љубињу, Гацку, Билећи, народ је из Пребиловаца, околних села, поново је кренуо у избјеглиштво. Нису сачекали комшије, они старији сјетили су су 1941.

У цркви у Пребиловцима која је обновљена послије минирања 1992. похрањен је тек мали дио моштију мученика побијених августовских дана 1941. у Пребиловцима.

Пише: Зоран Шапоњић