У част и у сјећање на 59 српских породица избрисаних са лица земље, осликано је 59 пребиловачких камена. Мањи камен, већи, сваки другачије назубљен и обликован, сваки посебан, као што је била и свака од жртава. Дијете, старица, трудна жена, новорођенче. У сјећање на камење које су они осликали својом крвљу, отворена је изложба „Камени цвет“.

Црквени великодостојници, представници државних културних установа, министри, аутори и сарадници изложбе, историчари и умјетници, окупили су се у Конаку књегиње Љубице да присуствују отварању изложбе „Камени цвет из Пребиловаца“, посвећене сјећању на страдање српског народа у херцеговачком селу Пребиловци током Другог свјетског рата.

Један од аутора изложбе, академски сликар Зоран Чалија, истакао је нужност сјећања и чувања прошлости, како бисмо имали чему да се окренемо у будућности. Ипак, увијек је потребно да неко запали прву варницу. У овом случају, напомиње Чалија, то је био Ацо Драгићевић из Пребиловаца, због чијег је неуморног залагања ова идеја и заживјела. Касније су се окупили и многи други – Удружење Херцеговаца, Невесињаца, Мостараца и многи други.

- Када сагледамо све, мислим да не постоји народ над којим је извршен толики и толико упоран геноцид као над нашим народом. Убијали су нас Турци, Бугари, убијали Албанци, Хрвати, а ми никако да се саберемо, да се освестимо и да поменемо сопствене жртве. Идеја нам је да ова изложба пропутује Републиком Српском и Србијом. Планирано је да се после Београда сели за Пребиловце, па у Источно Сарајево, затим у Требиње, па у Суботицу, Сомбор, Кикинду, Зрењанин, Нови Сад, поново у Београд, Чачак, Крагујевац и Ниш, а да на крају, ако бог да, а даће, завршимо у Грачаници. Ово овде није крај, ово није завршена ствар. Ово је тек почетак - рекао је Чалија на отварању изложбе.

Sputnik/Милица Тркља/Изложба ,,Камени цвет из Пребиловаца"

Чалија је, у разговору за Спутњик, рекао да је ова изложба и позив умјетницима да осликају пребиловачко камење учинила да сви буду дио једног истинског задатка наше духовности – да бринемо о својој историји.

- Једном је један Јеврејин рекао: „Ви Срби болујете од две тешке болести. Прва је што брзо заборављате оно што је добро, а друга, још тежа, је та што брзо заборављате зло. Зато вам се оно и понавља. Суштински, ми јесмо народ који заборавља. Јесте хришћански праштати, али није хришћански бити наиван и заборављати зло - закључио је Чалија.

Нема измирења без сазнања

Поред Пребиловчана, међу окупљенима су били и министар културе Никола Селаковић, министар правде Ненад Вујић, као и директори државних и републичких установа културе.

Секретар за културу Града Београда Јелена Медаковић рекла је у разговору за Спутњик да је питање свих питања управо то зашто наш народ толико дуго чека да ода почаст својим жртвама. Она је напоменула да су сви остали освијестили своје жртве и да до истинског измирења може доћи тек након сазнања о дешавањима из прошлости.

- Неосвешћене ствари, ствари које предуго истражујемо или о којима још увек добијамо нове информације, док деценије пролазе, не воде ничему. Оне не доприносе ни исцељењу породица које су, несрећом, доживеле ово што сада гледамо и што је, изнад свега, потресно. Такво стање не доприноси ни општем дијалогу, јер увек постоје недоречене ствари и оно што некога тишти и оптерећује. Наша комуникација са окружењем, са свим просторима са којих су Срби, нажалост, морали да оду, једноставно није заснована на здравом погледу на прошлост - рекла је Медаковићева за Спутњик.

Она је напоменула да је Зоран Чалија тему једног изузетно тешког страдања на извјестан начин естетизовао, додавши јој један умјетнички и ликовни квалитет, али без њеног обезвређивања или декорисања.

- Велика туга нашег народа заиста се огледа у томе што су Срби страдали на такав начин и што ми сами нисмо све дефинисали, нисмо све обелоданили и нисмо себи дали прилику да то пребродимо и покушамо да преболимо - закључила је она.

Нека пребиловачко камење послужи као темељ

На отварању изложбе говорио је и в.д. директор Музеја жртава геноцида Бојан Арбутина који се посебно захвалио Пребиловчанину Аци Драгићевићу из Удружења „Огњиште“.

- Нека ова изложба и ово камење буду неуништиви темељ нове српске културе сећања и политике памћења. Нека буду залог да више никада не дозовлимо да се наше сећање бетонира, као усташка јама, да се наше жрве заборављају, већ да ћемо их и молитвено прослављати и заједно чувати од заборава -  рекао је Арбутина.

Кад камење закука

Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2015. године, пребиловачки мученици прибројани су Сабору светих и прослављају се као Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки. На отварању изложбе говорио је и епископ моравски Тихон, који је пренио благослове патријарха Српске православне цркве.

- Записао је Свети апостол и јеванђелиста Лука у свом Јеванђељу да је Христос шетао са својим ученицима док је чинио чудеса и, наједанпут, ученици су почели да му кличу, а фарисеји су му рекли да нареди ученицима да ућуте. Господ им је тада одговорио: „Ако они ућуте, камење ћ ће повикати.“ Ово сведочанство могло би се применити на оно што се сада овде догађа. После толико деценија ћутања, пригушивања и спречавања сећања на жртве, као и потискивања истине о ономе што се догодило, ево овде смо сведоци, чудом Божјим, да је камење заиста повикало и окупило нас овде - рекао је отац Тихон.

Sputnik/Милица Тркља/Изложба ,,Камени цвет из Пребиловаца"

Он је пренио благослове и добре жеље Његове светости патријарха српског Порфирија и у његово име пожелио успјех овом пројекту.

- Желим да овај пројекат успе и да дотакне што више људских срца, да се отрезнимо и схватимо да и ми треба да проговоримо, а не да само камење говори док ми и даље ћутимо - закључио је отац Тихон.

Организатори овог пројекта су Удружење грађана „Огњиште“ из Пребиловаца и Музеј жртава геноцида, а подршку им је пружало Министарства културе Републике Србије. У реализацији су, као партнери, учествовали и Музеј града Београда, Архив Војводине, Продајна галерија Београд и Секретаријат за културу Града Београда. Каменове су осликали умјетници, а умјетнички савјет одабрао је 59 радова као симбол трајног сјећања на 59 пребиловачких породица страдалих у злочину 6. августа 1941. године.