Одмах након што се, прије 103 године, упокојио краљ Петар Први Карађорђевић са разних страна су се појавиле иницијативе за подизање споменика овом омиљеном владару, а посебно од Срба западно од Дрине, који су пуним плућима удисали благодет слободе и искрено вољели свог краља.

И кад би се у страшном часу нашли под душманским вјешалима или пред стрељачким стројем, кликтали су његово име са неким узвишеним заносом, не жалећи умријети за остварење давнашњег сна, да се сви дијелови нашег народа уједине под скиптром српског владара. И коначно, та вјековна жудња и нада да живе као слободни људи у својој држави, остварила се управо под његовим вођством.

Али Петра је још много тога издвајало од тадашњих европских владара, стари краљ је био убијеђени демократа, који се строго држи устава и закона, праведник, заштитник понижених и угрожених. Коначно, чика Пера, како су га присно рођачки звали, је био један од њих, постио све постове, својом руком сјекао свој бадњак, спавао на простом војничком кревету, јео обичну народну храну, био штедљив и скроман и као добри отац брижно бдио над својим народом и државом. И на крају, раме уз раме с њима смјело је силазио у ров и као Петар Мркоњић, а и као болесни сједокоси краљ.

За Србе је био општепризната морална величина и, као што је Господ на небу представљао правду, слободу, љубав и жртвовање за ближњег, тако је и њихов краљ овдје на земљи био симбол тих узвишених вриједности.

Идеја

Због свега што је овдашњи народ претурио преко главе кроз прве двије деценије 20. вијека, слиједећи његову велику слободарску идеју, јасно је зашто се здушно кренуло у подизање краљевих споменика широм нове државе.

Најбољу илустрацију тог духа дао је Бранислав Нушић: “Споменик краљу Петру није споменик једној личности, једном носиоцу круне, једном владаоцу, већ је то споменик једној великој националној идеји, која је у краљу Петру нашла своје остварење; то је споменик једној великој историјској епохи.” Каже се да велике људе таквима чине велике идеје, а још већима њихове реализације.

Војска Краљевине СХС, чију су окосницу чиниле прослављене јединице српске војске из минулог рата, гајила је посебан пијетет према свом доскорашњем команданту који је читав свој живот био и остао истински војник. Због тога не чуди да су они предњачили у подизању краљевих споменика. Свакако један од најљепших те врсте изграђен је у Сарајеву, у кругу Артиљеријске радионице Друге армијске области, која се налазила на потезу од данашње жељезничке станице ка Велешићима. Пуковник Коста А. Николић био је спиритус мувенс овог подухвата од почетка до краја. Његову идеју 29. августа 1922. здушно је прихватило свих 300 војних и грађанских лица на служби у тој јединици и одмах уписало прилоге.

Како код војске нема пуно оклијевања и мудровања, мјесец дана касније већ је био усвојен комбиновани пројекат по нацртима Шимунковића, Хајла и Бодрожића, а већ у новембру у жељезари Вареш изливена је краљева бронзана биста (Бодрожић) и остали дијелови споменика: вијенци, круне и натписи. Радови на постаменту и уређењу парка настављени су на прољеће, да би споменик, уз велике патриотске манифестације, био откривен 11. новембра 1923. на Дан побједе.

Том приликом свечана парада са заставама и војном музиком, уз бурне овације народа, кретала се из центра Сарајева ка Велешићима. У присуству око 10.000 грађана споменик је освешта митрополит Петар (Зимоњић). Потом је услиједила почасна топовска паљба и полагање вијенаца бројних делегација, институција и друштава. У програму су наступила сва градска пјевачка друштва и музички ансамбли, уз импресивни дефиле трупа. Све је окончано великим народним весељем. Сам споменик се налазио на кружној платформи пречника 12,8 метара у облику Ордена Карађорђеве звијезде, на којој је стајао мермерни постамент са рељефима о краљевом учешћу у значајним историјским догађајима.

Једногласно

Одмах послије краљеве смрти, док је Сарајево још било у шестонедјељној дубокој короти, са фасадама застртим црним заставама и платнима, општина 29. августа доноси једногласну одлуку да се краљу Петру Великом Ослободиоцу подигне монументални споменик у центру града. Осим израза поштовања и захвалности почившем владару споменик је требало да има и интегративну улогу у новој заједници као симбол слободе, слоге и равноправности, свега онога за шта се тај либерални монарх за живота залагао. Идеја је одмах широко прихваћена, посебно од хуманих и патриотских друштава. Одбор за градњу на челу са Шћепаном Грђићем вриједно је радио на остварењу тог великог подухвата, са тежњом да то буде највећи споменик у земљи. Одабран је простор у срцу града испред српске Саборне цркве, која је не часећи часа, уз знатан прилог за ту намјену, поклонила и сво слободно земљиште које је ту имала у површини од 1,5 дунума.

Одбор је сматрао да такав споменик захтијева и највећи трг у Краљевини, под именом Трг ослобођења (како се до данас зове). Међутим, да би се добило планираних 8,5 дунума површине требало је откупити преостало земљиште и порушити  неке важне објекте, па и вакуфске, који су се ту налазили. То ће пролонгирати читав подухват кроз понављање експропријације, уговора, лицитација, рушења, измијештања итд. Одбор није форсирао рјешење, јер је политичко стање у земљи било врло ровито и стално се усложњавало.

Коначно је на конкурсу одабран рад Корчуланина Фране Кршинића који је, према уговору из септембра 1938., споменик завршио и монтирао почетком новембра 1940. (фотографија краља на коњу).

Фото: Глас Српске

Овај грандиозни споменик Краља Петра на коњу са жезлом у подигнутој десници био је висок 5,5 метара, а са постаментом цијелих 14 метара и за два метра надвисио споменике кнезу Михаилу и бану Јелачићу. На постаменту од масивних блокова сивог јабланичког гранита Кршинићев земљак, вајар Иван Лозица, исклесао је рељефе са мотивима из претходних ослободилачких ратова. Споменик је потом опкован даскама, да би по плану, након уређења трга био свечано откривен 6. септембра 1941, када ће краљев унук Петар Други постати пунољетан и ступити на престо. Али када је у априлу избио рат, власти НДХ су споменик хитно уклониле, да би Нијемци на истом мјесту подигли обелиск висок 25 метара, на чијем врху се налазио орао у полету, симбол њемачког Рајха.

Прије завршетка овог сарајевског, Бијељина је на Петровдан 1937. године добила свој монументалан споменик Петру Првом, висок седам метара са постољем. Краљ је представљен као јахач који мачем убија троглаву неман (Турска, Аустрија, Њемачка). Аутор овог дјела значајне умјетничке вриједности био је вајар Рудолф Валдец, који је потписао и врло успјешан споменик старом краљу у Петровграду, данашњем Зрењанину.

Фото: Глас Српске

Оба су наравно 1941. порушена, али су на срећу и два ријетка коњаничка споменика и обновљена, овај бијељински чак у ратном вихору, на Митровдан 1993. године, као дјело вајара Зорана Јездимировића.

Обновљен је такође и споменик краљу Петру (Мркоњићу) у његовом Мркоњић Граду и то чак два пута, након што је два пута и рушен, што је јединствен случај. Открио га је свечано сердар Јанко Вукотић 1924., да би га усташе порушиле 1941. Обновљен је 1984., међутим поново је порушен 1995. од потомака оних претходних рушилаца, да би коначно по други пут био обновљен већ сљедеће године.

На тлу БиХ краљу Петру су још подигнути споменици у Високом (1921), Фочи (1925), Травнику, Бугојну и Прозору (1925), Босанској Градишци (1926), Ливну и Доњем Вакуфу (1927), а све поменуте израдио је вајар Иван Екерт. Вајар Стаменко Ђурђевић потписује споменик у Добрљину (1924), а Приједорчанин Сретен Стојановић споменике у Невесињу (1928) и Босанској Крупи (1929). Једина вајарка у БиХ, Ива Деспић, урадила је споменике (бисте) у Мостару, Бањалуци, Сарајеву, Високом и Грачаници код Добоја. Изузев урбаних средина, споменици краљу Петру подизани су и у селима, као нпр. онај у селу Сјеверско код Рогатице 1925, а обновљен 1998. године. Поред тога тешко би било и побројати све спомен-домове, школе, болнице и разне друге установе и објекте који су понијели име краља Петра.

Дубровачка прича

Поред БиХ, у западним и сјеверним дијеловима Краљевине подигнути су многи споменици Петру Првом. Испред магистрата у Љубљани био је величанствен коњанички споменик (Л. Долинар, 1931), затим у Крању (В. Кос, 1926), па у Сушаку-Ријека (Ф. Кршинић, 1935), затим у Дарди, Загребу, Бјеловару, Сиску, Оточцу, Градишци и на десетинама других мјеста.

Посебно је занимљива дубровачка прича. Тамошње општинско вијеће је 1. децембра 1924. године на годишњицу уједињења открило споменик краљу Петру (фотографија рељефа), у виду великог мермерног рељефа на градским зидинама код врата од Пила, рад Ивана Мештровића.

Фото: Глас Српске

Приликом откривања споменика приређене су такве свечаности какве град није дуго упамтио, писала је тадашња штампа. Све је било искићено тробојкама, звониле су све дубровачке цркве, грмјеле су салве тврђавских топова, уз сирене бродовља. Богатом програму је присуствовало мноштво народа, на челу са државним и градским великодостојницима. Рељеф тежак три тоне су 1941. године пажљиво скинули италијански војници и тако га спасили од усташког вандализма.

Све до 1975. године налазио се у споредној просторији палате Банац, да би тамо био зазидан и замалтерисан гдје се и данас налази. Краљеви отац и син су имали грандиозне споменике и у Скопљу (А. Аугустинчић, 1937), а на простору Војводине импозантни споменици краљу Петру подигнути су у Петрограду – Зрењанину (Р. Валдец, 1928), Панчеву (П. Палавичини), Бечеју (М. Недељковић, 1924), Новом Бечеју (Ф. Кршинић, 1926) итд.

Међутим, почетком рата код дијела несрпског становништва у држави, охрабреног присуством окупатора, јавила се жестока шовинистичка хистерија која ће се ускоро претворити у крваву трагедију српског народа. У условима таквог друштвеног помрачења и моралног посрнућа, маске су пале и многи су, обузети мржњом, прво насрнули на симболе и споменике монархије.

Фото: Глас Српске

На територији централне Србије династички споменици били су широко заступљени и већина је преживјела рат, али не и ослобођење 1945. Тако се широм Југославије одвијало темељито брисање свега што је подсјећало на претходну државу, у историји познато као “затирање сјећања” (дамнатио мемориае). Наравно да су династички споменици били први на удару. Тешко је рећи ко је ту био ревноснији: окупатори и сепаратисти или ослободиоци комунисти.  Рачуна се да је од 1941. до 1946. са лица земље збрисано 216 таквих споменика, мећу којима оних посвећених краљу Петру близу стотину.

Иностранство

Петар Први је и у иностранству имао споменике, а један чак врло необичан. Наиме, Савезно вијеће циониста Краљевине СХС донијело је одлуку да се на земљишту Јеврејског народног фронта у Палестини, као знак великог поштовања према блажено почившем краљу, засади “Шума краља Петра Великог Ослободиоца”. Сарајевски Јевреји су се масовно укључили у акцију, сакупљајући прилоге под слоганом: “Ни достојнијег човјека, ни љепшег споменика”, истичући у локалној штампи да ће та шума вијековима причати будућим покољењима о љубави и поштовању југословенских Јевреја према великом оцу отаџбине, искреном јеврејском пријатељу.

По окончању акције засађена је шума од 10.000 садница, одмах уз “Балфурову шуму” и она и данас постоји.

Међутим, најмонументалнији споменик у иностранству краљевима Петру и Александру јесте онај у Паризу и једини он је преживио Други свјетски рат. Наиме, тек пола године од трагичног атентата у Марсеју, у цијелој Француској, укључујући и њене колоније, текло је прикупљање прилога за тај споменик. На дан 8. априла 1935. по градским трговима биле су изложене слике наших краљева уоквирене ловоровим вијенцима. Пролазници на париским улицама на реверима су носили српску тробојку, а штампа је похвално писала о почившим Карађорђевићима, као великим пријатељима Француске. Годину и по касније, на другу годишњицу Александрове погибије, 9. октобра 1936. у Паризу је, уз највише државне почасти, откривен прелијепи споменик нашим краљевима.

Фото: Глас Српске

Из Србије је дошла бројна делегација предвођена министром војним, генералом Марићем, док је са француске стране присуствовао сам врх државе, министри и генерали, на челу са предсједником Леброном и француским маршалом, а српским војводом, Франше де Переом. Пред спомеником је у беспријекорном поретку са заставама стајао одред наше краљеве гарде, а послије свечаних говора, праћених бурним овацијама великог броја Парижана, услиједио је дефиле елитних француских трупа. Споменик на чијем је прочељу између осталог писало “Омаж Париза и Француске својим великим пријатељима”, дјело је познатог вајара Максима Реала дел Сарта и архитекте Анрија Шајоа, а налази се на ободу Булоњске шуме, на скверу Александра Првог од Југославије уз Трг Мует. У истом арондисману на потезу од Јелисејских поља ка Ајфеловом торњу налази се Авенија краља Петра.

Аустроугарска

За разлику од вандалског рушења краљевских споменика од '41. до '46, пракса у Краљевини Југославији према насљеђу Аустроугарске била је потпуно другачија. На примјер, када је 6. марта 1919. демонтиран споменик Францу Фердинанду у Сарајеву, бронзана биста је послата његовој породици у дворац Конопиште, а натписна плоча је похрањена у музеј.

Свијећњак и кандило

Између два рата у Сарајеву се увријежио обичај поклоничких посјета Гробној цркви краљева на Опленцу, у организацији разних друштава, екскурзија, али и самих грађана. Обичај је био да се том приликом понесу нарочити вијенци или поклони тамошњој цркви. Тако је делегација сарајевске општине 1929. на гроб краља Петра положила сребрни вијенац уоквирен златом, са натписом: “Сарајево”, а радници сарајевске Ауто-команде су 1936. поклонили велики свијећњак и кандило, које су сами израдили.

Аутор: Драган Мијовић