Српски православни теолог и бесједник Никола Велимировић /1881-1956/, познат по монашком имену Николај, епископ жички и охридски и, према многима, најумнији српски монах послије Светог Саве, рођен је 4. јануара 1881. године.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве прогласио је владику Николаја за светитеља.

По завршетку студија теологије у Швајцарској, Николај Велимировић докторирао је теологију на Универзитету у Берну, након чега је дипломирао филозофију на Универзитету у Оксфорду и докторирао у Женеви.

По повратку у Србију постао је предавач на Богословском факултету у Београду, а 1909. године се замонашио, те потом завршио Духовну академију у Петрограду.

Између два свјетска рата основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде.

Нијемци му нису опростили улогу у обарању Тројног пакта крајем марта 1941. године, па су га у Другом свјетском рату, чим су окупирали Југославију, затворили у манастир Љубостињу, а потом у манастир Војловицу.

Са патријархом Гаврилом 1944. године затворен је у логор Дахау.

Владика Николај умро је у емиграцији у руском Манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, а сахрањен је на српском народном гробљу поред Манастира Светог Саве у Либертвилу.

Најпознатија Николајева дјела су: "Религија Његошева", "Беседе под гором", "Изнад греха и смрти", "Душа Србије" и "Србија у светлости и мраку".

Његове мошти пренесене су из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године, а положене су у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.

На засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. проглашен је светим.