Током три и по деценије, од када су у село Машиће, у плодну лијевчанску равницу доселили из Трамошње код Санског Моста, Радосавка и Душан Ђаковић, с бројним потомцима, постали су узорна породица у новој средини, гдје су све почели готово од нуле.

Њихови синови Борислав и Ранко, снахе Радмила и Гордана, унучад Милица, Милана, Ђурђица, Лука, Василије и Душан, сложно и заједнички изградили су модерне куће, створили савремене услове за живот три генерације и искористили благодети које за пољопривреду, производњу поврћа и жита, нуди ово поднебље.

Сада су Ђаковићи, међу напреднијим пољопривредним газдинствима. Они су, кажу њихови мјештани и комшије, надмашили многе старосједиоце овог богатог села, највећег у Лијевче пољу.

– Тешко се живјело у Трамошњи, у неразвијеном крају близу Санског Моста. Супруга и ја хтјели смо да за своју дјецу у некој другој средини градимо бољу будућност, гдје се они неће мучити као ми, далеко од свега што чини модерну цивилизацију – започиње за "Српскаинфо" причу, животну исповијест о времену које је претходило њиховом пресељењу у Машиће.

Било је то 1984. године.

– Прво смо одлучили да одселимо у Шајкаш, у околину Новог Сада, гдје живи много Крајишника, наших земљака, који су тамо отишли у вријеме такозване Осме офанзиве описане у књигама Бранка Ћопића. Тамо смо купили плац, али смо се поколебали и промијенили одлуку под утицајем супругиног брата Марка Дардића. Он је прије нас доселио у Машиће, такође из Трамошње – описује Душан Ђаковић околности које су утицале да се настани у Машићима, гдје сада живи неколико породица, досељеника из санског краја.

Његова супруга Радосавка, окружена бројним потомцима, задовољна је у новој средини, гдје су, како каже, слогом, радом, уз договор и јасне планове, међусобним повјерењем постигли све о чему су давно маштали она и Душан.

– Најважнија је слога, јер не кажу стари узалуд да слога кућу гради. Наше синове смо из дјетињства учили вриједностима које морају његовати да би успјели, да морају радити, бити искрени, часни и одговорни према својим породицама, али исто тако у добрим односима с комшијама и другим људима. Ријеч, искреност, поштење, одговорност, скромност испред свега, то су вриједности којима су нас учили наши родитељи, а ми своје синове, унучад и остале – приповиједа Радосавка, хвалећи снахе Радмилу и Гордану, које су се, каже, уклопиле у њихову породицу и постале важни стубови ове примјетне заједнице, које увелико доприносе изградњи модерног домаћинства.

Ранко Ђаковић, Душанов и Радосавкин син, који има четворо дјеце, двије кћерке и два сина, описује њихову свакодневицу.

– Ми смо као велика породична задруга; сви радимо, и моји родитељи, супруга, дјеца… Сви волимо пољопривреду, јер од тога живимо. Сијемо 100 дунума поврћа и жита, а имамо и стоку, највише крмача прасилица. Сваки наш дан одвија се по устаљеном реду, од раног устајања, послова у пољима, све док се навече види. Посједујемо и савремену пољопривредну механизацију, систем за наводњавање, научили смо како треба обрађивати земљиште, узгајати поврће и жито да би род био добар и да би од свега било користи – прича Ранко.

Он је љубав према пољопривреди пренио и на дјецу, посебно синове Луку и Василија, који га у стопу прате.

– И дјеца су увијек с нама. Они воле да раде, чак су засадили и своје баштице поврћа, гдје проводе вријеме, залијевају, узгајају и такмиче се чија башта ће бити боља и роднија. Једино проблем праве зечеви, љубимци у нашем дворишту, који јуришају на купус и друго поврће – описује нам Радмила, Ранкова супруга родом из Бакинаца код Лакташа, преокупације својих и Ранкових синова.

Ђаковићи, поред свих обавеза, имају и слободног времена. Учествују у свим друштвенима акцијама у свом селу, радо иду у посјете и примају госте, а недјељом или у вријеме светковина умију и да се опусте, забаве, провеселе.

То је њихов стил живота, каже Драган Нинић, предсједник Месне заједнице Машићи, по којем се овдје препознају. Комшије о њима похвално причају, као примјеру успјешног пољопривредног газдинства, бројне и сложне породице.