– Методије, упали свијећу! – Брате, Ћирило, није ти ово 9. вијек. Ти као да ниси чуо за Теслу и струју. Уосталом, не треба ти свјетло. Ту су књиге, оне ће ти освијетлити простор. Једна књига освјетљава боље путеве од сијалице од 1000 вати. Гле, шта сам нашао! Мирослављево јеванђеље, најљепши српски средњовјековни ћирилични рукопис. Је ли то она књига, Методије, која је увршћена у Унескову листу „Памћење свијета“? – Јесте. Погледај те минијатуре и иницијале, тај бијели танки пергамент, ту љепоту насталу прије више од девет вијекова! Питам се да ли су Руси вратили онај лист Мирослављевог јеванђеља који је Успенски отуђио и однио у Петроград? Или су искористили све пандемијске кризе да лист рукописа не врате Народној библиотеци у Београду? Морамо то провјерити.

– Види шта сам ја нашао! Јефимијину „Похвалу кнезу Лазару“. Недавно смо заједно читали српске народне пјесме о Косову пољу, Лазару, див-јунаку Милошу Обилићу, о јуначкоме народу који је увијек био спреман да пође у бој пјевајући и да да живот за слободу и отаџбину. Методије, која је то књига на горњој полици? Та цревених корица? – „Живот и прикљученија“ нашег побратима Доситеја Обрадовића. Доситеј је рекао да навикавамо младеж на добро јер од тога све зависи. А ја бих додао: „Научимо народ да чува писмо, књиге и библиотеке јер ће књиге и библиотеке растјерати разумноме страх од незнања, промијенити свијет мудроме, отворити прозоре онима који желе да покоре исти тај свијет:“

– Ево овдје неко писмо. Какве су ово ријечи?! Па ово нису ријечи, ово су неки знакови. Шта значи „Ћ, ћ?“ Или „Б. з?“ или „Аха?“ Е, мој брате! Зар смо се ми толико борили да Словенима подаримо писмо да би они заборавили да пишу? Наставе ли овако да пишу, заборавиће врло брзо и сами шта су написали. Зар су Свети Саво и Доситеј отварали школе да би дјеца данас овако писала? Вуче, шта би са твојом револуционарном реформом и са твојим писмом? – Немој толико да се узнемираваш. Можда наши потомци боље причају него што пишу. Ослушнимо ову дјечицу како говоре. – Јесу ли ти то фејк патике? – Ха. Ти мене хејташ, а ја те сматрам својим бфф. – Ћирило, ја не разумијем о чему ова дјеца зборе. Шта би са благоглагољивошћу?! Гдје су све оне милозвучне ријечи којима смо разгонили мрак кроз вијекове? Зар је овај народ заборавио да је боље „изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика“.

– Ма, брате мој, хајдемо ми да се вратимо одакле смо и дошли! Остави, ипак, отворена врата. Можда се сутра на Међународни дан матерњег језика неко сјети да су српски језик, књижевна, и уопште културна баштина, извориште и упориште нашег националног интереса, нашег идентитета, да су језик и писмо наша будућност. Не будемо ли чували свој језик као зјеницу ока свога обистиниће се ријечи из Завештања Стефана Немање о језику.  – Које су то ријечи? – „Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.“

...Ово није сатирична прича, ово је наша збиља. Нама потомцима Светог Саве, Доситеја, Вука, Старца Милије, Филипа Вишњића, Његоша, Андрића, Селимовића, Црњанског, Попе, Нога... остаје да, баштинећи оно што су нам преци оставили, нашим најјачим упориштем, језиком и културом, обезбиједимо себи будућност. Данас нам је то потребније него икад.

Поводом Међународног дана матерњег језика, који се обиљежава 21. фебруара, за портал Катера писала је професор српског језика и књижевности у Средњој школи „28. јуни“ у Источном Новом Сарајеву Ведрана Пантелић.