Друга половина 20. вијека је била један идеолошки врло неповољан историјски период за српски народ, у којем су, као друштвено непожељне црква и вјера, а с њима и етничка традиција, биле гурнуте у запећак, да би се од турбулентних 90-их па наовамо Срби почели полако враћати свом духовном бићу и националној баштини. Није то увијек ишло баш лако и без отпора, рецидиви прошлих времена били су чести и жилави.
За разлику од села, које се истрајно држало своје вјере и насљеђа “као пијан плота”, што би рекли негдашњи политички комесари, многе породице из урбаних средина изгубиле су континуитет у обиљежавању вјерских празника, уз припадајуће радње и обичаје свог завичаја, па је због тих покиданих нити са старом традицијом било доста лутања. Улога медија у том смислу била је врло драгоцјена, превасходно код враћања у јавни живот културних и традицијских вриједности, које су као незамјенљив елеменат уткане у национални идентитет Срба. Међутим, прављене су и озбиљне грешке, па су често одређени народни обичаји описивани без навођења мјеста или регије у којим се практикују и тако наметани као универзални клише.
Естрадизација
То је код једног броја неупућених људи стварало забуну, а код других полемичка надгорњавања шта је исправно радити, а шта не уз неке празнике. Тачно прије годину дана у једном тиражном београдском листу појавио се текст под апсурдним насловом “Ево како се правилно прослављају Бадњи дан и Божић”. То је таман тако као кад би неко једну од српских народних ношњи прогласио за “правилну”, односно аутентичну, насупрот десетина прекрасних народних креација којима се диви читав свијет и које чине право благо наше културне баштине. Поред тога, свједоци смо естрадизације вјерских празника, на примјер: шта се код познатих нашло на трпези и слично, као и написа у јефтином таблоидном маниру: “Данас је свети тај и тај и данас не ваља радити то и то”, без иједне ријечи о житију светитеља. Такве бапске празновјерице знају понекад имати и комичан облик, па тако рецимо у сарајевској околини на светог Вартоломеја (24. јуна) бабе упозоравају дјецу: “Данас је свети вратоломије, не ваља се верат' по дрвећу”.
Нашу тако богату и разнолику народну традицију морамо брижљиво чувати, као и друге елементе духовног и материјалног насљеђа, јер је то супстрат из ког смо се развили као посебни и различити од других. То је најјача брана глобалистичкој хегемонији, чије су опасно оружје управо медији, који оркестрирано и лијепо упаковано сервирају нашем народу стране вриједности као преферентне друштвене моделе и мјерила, каква је рецимо трансродност и сл. Требају ли православни Срби обиљежавати католичког св. Валентина, поред већ раније наметнутог 8. марта, или шта ће нама Ноћ вјештица.
На овом мјесту подсјећамо на некадашњу дивну традицију (од прије 1941) када су се на празник Материце разна женска удружења, на челу са краљицом лично, такмичила у прављењу колача, те шивењу и набавци одјеће за штићенике сиротишта и другу угрожену дјецу. Многи се питају да ли су поменути глобалистички трендови тихо “расрбљавање” нашег народа, који је често склон помодарству па олако, некритички усваја и глорификује туђе, а своје опет одбацује као нешто “сељачко”, неевропско и анахроно. Тако смо, рецимо, још за вријеме аустро-угарске управе имали случајеве да су неки Срби одбацивали крсну славу и започињали славити имендан.
Фото: glassrpske.com
Наравно, и садржај народних обичаја се временом мијењао са промјеном социо-културне димензије друштва, у смислу технолошког, економског и образовног напретка, па су се и неки његови елементи прилагођавали новим приликама, а нешто је напросто временом морало бити и одбачено. Мада нам данас изгледају мистично, али и гротескно неки стари симболички ритуали, треба знати да они вуку поријекло још од претхришћанских паганских времена и старословенске митологије, а то је управо копча што нас, уз језик, чврсто повезује са тим нашим далеким прецима.
“Глас Српске” је и раније доста писао о слављењу Рођења Христовог и различитим божићним традицијама, као културолошким феноменима одређених српских крајева, а данас ћемо вас упознати са неким посебностима у божићним обичајима појединих мјеста око средњег тока ријеке Босне, какви су владали прије 150 и више година.
Необичне ствари
Као и у другим срединама, и овдје ће домаћин на Туциндан заклати јагње или прасе за божићну печеницу, међутим при натицању на ражањ он ће урадити једну необичну ствар. Наиме, дјечаци још током поста разним клопкама хватају сјенице, голубове и друге птице и након што им одстране перје и утробу, окаче их на таван да се суше са другим месом. Сад те птице домаћин ставља унутар печенице прије него је зашије или “скопча” запорком, да се и оне тако испеку, а послије ћемо сазнати зашто.
Жене ће такође посвршавати све послове који се не могу урадити тихо, јер ако би рецимо лупале или клепетале суђем или пракљачама на Бадњи дан, лед, односно град би током године “помлатио” љетину. На Бадње јутро, још за мрака мушки иду у шуму по бадњак. Усијече се млад храстић дебљине три до пет прста, а осим њега и једна лијепа грана са доста лишћа на себи. Занимљиво је да се овдје та грана баци на кров, јер се приповиједа да је цар Ирод, сазнавши за рођење Исуса наредио својим уходама да пронађу тог “Новог цара”, којег треба погубити. Кад ови пронађоше кућу у којој се родио Исус, на кров бацише храстову грану, означивши је тако за убице које ће тек доћи. Кад су то комшије са чуђењем угледале, неко им рече да се на тај начин на кућу призивају добри духови и да је то знак благослова, те и они сви ставише храстове гране на кровове својих кућа, па убице не извршише злочин јер не могоше наћи кућу у којој се налази Исус. Ето, то предање је “криво” што се у овим крајевима по једна шушњата грана бадњака баца на кров куће.
На Бадње вече, бадњак се пресијече на три дијела и домаћин сваки посебно уноси у кућу, при чему укућане посипа јечмом, говорећи им: “Срећно вам Бадње вече” и они њега посипају јечмом са истим отпоздравом. Дијелови бадњака се унакрст наложе на огњиште, око којег се искупе сви укућани држећи један крај горућих бадњака у рукама да не дохватају тло. Послије ће недогорјеле угарке (главње) носити на њиву и “башчу” ради бољег приноса у наредној години. На Бадњи дан на огњиште се “наставља” ражањ са печеницом, а док се она не испече чељад не смије ништа јести. За то вријеме у лугу и жерави се пеку запретене бундеве које ће се тог дана посљедњи пут наћи на трпези до приспијећа новог рода и за ово се вјерује да штити од разних болести.
Фото: glassrpske.com
Још за мрака у божићно јутро домаћин (баш он) закува тијесто за чесницу и погаче, за шта користи текућу воду са извора или потока. Тијесто мијеси помоћу три шљивове младе гранчице, које ће послије задјенути у пчелињак “јер је то добро за пчеле”. Док је тијесто још ријетко у њега умочи раније осушене љескове маце, па ако се маца извуче са доста тијеста на себи биће родна година, а ако ли се извади “гола”, година ће бити слаба.
Осим чеснице у коју се ставља новац мијесе се још двије погаче зване житница и божићни колач. По житници домаћин ножем прави више плитких засјека: први назива јечмом, због вјеровања да је то жито Бог прво створио, други засјек је раж, трећи пшеница и тако сјеме за сјеменом, како је редом настајало. Кад то заврши ставиће све три погаче директно у луг и жераву на којој се пекла печеница. Иза тога домаћин излази пред кућу па из кубуре или какве кремењаче са мало барута испали оловну куглу у неки овећи камен, а тане нађе и сачува.
Све је спремно
Он тако и оглашава селу да је у његовој кући све спремно за дочек Божића. До тог доба сва се чељад већ окупала и обукла нову одјећу. Дјевојке су при чешљању сједале на остављену грану бадњака да би им косе биле бујне, а плетенице као бадњак дебеле. Пред зору потакне се ватра, а онда редом прво млађи, па старији трипут пређу преко огња и говоре: “Ја прелазим преко огња да не лежим од огња”. То раде да током године не би боловали од врућице. Нешто луга од сагорјелог бадњака ће оставити, па са мекињама давати крави која по отељају не избаци брзо постељицу. Када домаћин печене погаче извади из “ватре”, добро их очисти од луга и онда на житници огледа којем сјемену припада најизраженији зарез и то је знак да ће ово сјеме најбоље родити у тој години, па њега треба доста посијати.
Чесницу домаћин ломи на онолико комада колико је укућана и реда по намјештеној софри (трпези), на којој већ горе три воштане свијеће у суду са јечмом. На трпезу коју зову божићни ручак прво се ставља глава печенице, а потом друго месо, пите, кајмак, вариво и остала разна јела. Десну плећку ће домаћица сачувати до Малог Божића тј. Нове године, као и житницу и божићни колач. Прије обједа сви се окаде и моле пред иконама, а потом се мирбоже: прво домаћин и домаћица, а потом сви редом. Сваки пут кад се пољубе у образ заједно у глас изговоре: први пут “Мир Божији”, други пут “Христос се роди”, а трећи пут “Ваистину се роди”. Уколико у колијевци имају мало дијете, узеће га “на руке” и са њим се редом мирбожити на исти начин. За ручак који се дешава отприлике у сам освитак, сједају редом најприје старији, па млађи. Домаћица сваком прво дода по кришку јабуке да поједу и тако “испрате пост”, а затим и по један режањ сувог сира са којим се омрсе. Домаћин и старији мушкарци измијениће побожне здравице за срећно Рождество Христово, те за здравље чељади и напредак куће. Врло рано долази полазник, који као и на другим мјестима “тарка” горући бадњак и кроз обиље варница призива обиље у наредној години. Кад полазник сједе за софру из “музлице” га обилно поливају водом да би краве давале што више млијека. Кад су свијеће прилично догорјеле домаћин их “утрне” комадићем чеснице умочене у ракију. Поред разних јела свак ће “заложити по мрву” од оне печене птице што се пекла у печеници и то ће их, вјерују, штитити од свраба и других кожних болести.
Заковане вилице
Послије “ручка”, који је права гозба након дугог поста, домаћин узме онај испаљени куршум, расијече га на двије половине и воском причврсти за двије од оне три свијеће које су “служиле” то јутро. Сад те двије свијеће упале и усаде у два гребена, па стану уз вратнице од тора или шталска врата тако да сва стока изађе ван између њих. Гребени су чешљеви са дворедним металним зупцима којима се рашчешљава вуна прије предења. Кад је марва прошла, гребени се склопе зупци у зупце и оставе да их нико не дира до светог Трифуна (14. фебруара). Све ово се “вардује” да би вукове “стигло” пушчано зрно, а ако ли и приђу стоци да је не могу клати јер ће им вилице бити “заковане” као ови гребени.
Во и колач
Рано, на Мали Божић, односно Нову годину, изведе се из штале во “дешњак” у јарму и сачувани божићни колач натакне му се на десни рог, јер десна је страна од напретка. Како је колач бику необичан и смета му, он одмахује главом док га не збаци са рога. Тад се гледа како је колач пао (обично на снијег): ако је лице тј. горња кора окренута нагоре биће добра година по кућу, у супротном баш и неће. Тог дана јешће се попара коју домаћица прави ломећи житницу и божићни колач у кључалу воду, додајући обилато сира и кајмака. Пред чељад се износи и она остављена десна плећка од печенице, па кад се с ње скине месо онда се на кости лопатице огледају разни знакови (мрље и рупице) по којима ће се “виђети” догађаји у наредној години. Иза ручка из куће се изнесе слама која је још на Бадње вече унесена, јер је обичај да се од Божића до Нове године “не смије” трпеза дизати, нити кућа чистити и то ће означити и крај божићног обреда и славља.
Пише: Драган Мијовић
