Почетком сваке школске године, у септембру, сви наставници израђују планове рада за нову школску годину и при том се труде да, ако је икако могуће, у своје планове укомпонују и неке значајне датуме.
Један дио наставника, углавном они старији, у својим календарима, као значајан датум, понекад, наведу и 5. октобар - Дан учитеља. Ето згодне прилике да се широм свијета на овај датум говори о незахвалној позицији наставника, проблемима са којима се свакодневно сусрећу у раду, о тешким условима рада, али и о једном од најчаснијих звања које један човјек може стећи.
Тај дан је прилика да се покаже да је рад наставника препознат као један од најважнијих за укупан развој друштва те да се као такав и цијени.
Да се мало присјетимо.
Прогласиле су га Уједињене нације са циљем да се истакне улога учитеља у образовању и развоју дјеце и нагласе принципи и препоруке о положају учитеља и наставника. Свјетски дан учитеља установила је oрганизација UNESCO 1994. године, а у спомен на исти датум 1966. године када је потписана Препорука о статусу наставника. Процјењује се да у овом тренутку преко 60 милиона наставника широм свијета подучава више од милијарду дјеце, нажалост, немали број њих, у врло тешким условима.
UNESCO процјењује да недостаје око 18 милиона наставника, највише на афричком континенту. Још увијек готово шестина свјетског становништва не зна читати и преко 100 милиона дјеце није обухваћено никаквим видом образовања.
Наставници нам нису породица, али неки од њих су нас познавали и боље од самих родитеља. Неки ученици више времена проведу у школи са својим учитељима него у властитим домовима. Често неумољиви, а онда, баш када треба, топли попут мајчиног загрљаја, гурали би нас кроз живот и штитили од успутних неправди. Просто је невјероватно како нас и после више десетина година памте по имену и сјећају се неких наших несташлука чак и када смо их сами заборавили. Иако мислим да је неправедно о овој важној педагошкој струци говорити у мушком или женском роду статистика је неумољива. Учитељице су у нашем школству толико надмоћне над својим мушким колегама да када би се, рецимо, прогласила десетогодишња забрана уписа студенткиња на учитељске смјерове, тај однос не би био битно угрожен.
Није нимало лако бити учитељ (наставник), бити одговоран за туђу дјецу, поготово када та дјеца од куће не понесу добро кућно васпитање. Они одгајају туђу дјецу, трпе њихове несташлуке, понекад и провокације, одговорни су за њих и све то за минималну зараду. Како сваког јутра устати и кренути на посао за који је, често, једина награда осмијех неког од ученика или, евентуално, неко "хвала", а и то је ријеткост. Други велики проблем су родитељи који не желе ни чути ништа лоше о својој дјеци која су, наравно, њихови анђели па како да буду криви за лоше оцјене или владање. Наравно, наставници су криви.
Али када дођу тешки тренуци и фаза преиспитивања: "Шта ми је ово требало?" присјетимо се зашто смо постали наставници, присјетимо се свих оних одликаша који су због нас постали успјешни људи и присјетимо се све оне дјечице која ће тек доћи, а можда и оваквог чланка који ће неко написати о нама.
На крају ево и једне поучне приче. Један учитељ је отишао у пензију радећи читав радни вијек у сеоским школама југозападне Србије и то свe вријеме као радник на одређено вријеме. Био је онај прави сеоски уча, често и једини писмени човјек у селу. Врло одговоран и активан па тако није било нити једног мјеста гдје би се задржао више од пола године, а да иза њега није остало нешто значајно: пут, струја, вода, телефон, нова школа, библиотека и сл. Нити је тражио, а није ни добио никакву награду ни признање за то, све док се у једном селу, у коме је формирао библиотеку, нису сјетили да би било поштено да датој библиотеци дају име по њиховом учи који ју је и основао.
Речено - учињено. Сам уча је на пригодној свечаности лично открио мермерну плочу изнад врата библиотеке са својим именом. Сви сретни и задовољни. Али, не лези враже. Таман када помислите да у овим нашим општинама нико ништа не ради увијек се нађе нека вредница па тако и у овој општини гдје је и учина библиотека. Тај одговорни ћата пронађе негдје у законима и један параграф који каже да се у Републици Србији не могу давати имена јавним установама по живим људима.
Опет, речено - учињено. Плоча изнад врата се скину и одложи у неки ћошак библиотеке. Сада мјештани предметног села са нестрпљењем ишчекују вијест о смрти њиховог уче па да му укажу заслужене почасти у виду табле изнад врата. Судећи према здравственом стању нашег уче, а имајући у виду да је читав радни вијек провео у селима на чистом зраку, изворској води и здравој храни (умало не написах: органској), не би се рекло да му се баш жури да оствари право на мермерну плочу.
А, што се плоче тиче, варате се да би се могла негдје затурити и ето ти белаја. Да се то не би десило постарала се нова библиотекарка којој треба приписати све заслуге за то јер је открила да је учина плоча идеална као подлога за њен решо, па док је ње и док је кафа омиљено пиће на овим просторима, уча неће пасти у заборав и кадли - тадли плоча ће се наћи тамо гдје треба - изнад врата. Не сумњам да ће се библиотекарка већ некако снаћи за свој решо. Надам се да нећете замјерити што сам угрозио озбиљност претходног текста овом дигресијом.
И умало не заборавих, драге колеге сретан вам 5. октобар - Дан учитеља!
Аутор: Драгослав Бозало, професор математике и физике ОШ „Петар Петровић Његош“ Источна Илиџа
