Навршавају се пуне 22 деценије од када “уста раја к'о из земље трава” против тешког зулума дахија у Београдском пашалуку.

Снажним маховима Црни Ђорђије из Тополе заталаса Србију, наткриливши је као сури орао својим високим летом и далеким погледом, кликћући сунцу слободе које се рађало. Силином свог ратничког духа удахну полет и вјеру у побједу већ малаксалим Србима, чији је голи опстанак био угрожен. И одједном, преко ноћи, та утучена раја постаде народ самосвјестан и одлучан, који се диже и бори да извојшти своју слободу и политичку самосталност.

Око Карађорђа се сјати читав низ војсковођа и народних првака, који ће се у устанку овјенчати бесмртном славом. Међутим, један од њих се издвојио својим јунаштвом и засјао јаче од других. Тај човјек који је сваког задивио својом грандиозном смионошћу, звао се Вељко Петровић - Хајдук Вељко.

Рођен је у Леновцу код Зајечара око 1780. године у кући угледног сточара Петра. Имао је млађу браћу Милутина и Миљка и сестру Милену. Још у дјечачким данима напајао се ватреним родољубљем кроз епске пјесме и предања о славној српској прошлости. Као и већина српчади узмахивао је чобанским штапом као сабљом сањајући да једног дана постане јунак у борби са зулумћарима. Бијаше и необично вјешт у лову на дивље свиње.

Кад Турци похараше његов крај он се као момчић немирног духа отисну од куће трагајући за властитим путем и судбином. Неко вријеме служи код богатих Турака, али чим мало јакну момачком снагом сукоби се с њима и одметну у хајдуке. У дружини Станоја Главаша испече ратнички занат и стече име Хајдук Вељко, које ће за коју годину бити симбол јунаштва сваком Србину, а Турцима страшило и предзнак брзе смрти.

Наклоност вожда

Већ у зачетку устанка 1804. упућен је у све тајне договоре па је присутан и у Орашцу када на Сретење збор народних првака Станоја предложи за вођу, а он опет за вожда истури Ђорђија Петровића Црног из Тополе што сви прихватише. Вељко с прва војује по Шумадији са Станојем, а са војводом Ђушом га видимо у опсади Београда. Ту у жестоком двобоју смаче неког силног Турчина из Босне који претходно на мегдан изазва и посијече неколико бираних Срба. Главу тог кабадахије донесе пред ноге вожду и задоби његову трајну наклоност. С прољећа 1807. на Вељково тражење да побуни црноречки крај, иако с дозом скепсе, Совјет му даде барјак и “писмо”. Но ускоро се у чуду нађоше кад им његов момак донесе торбу дуката коју им шаље “господар Вељко” што ће рећи војвода. Извијести како почевши од села Подгорца чисте Крајину од Турака и Совјет хтио не хтио прихвати то Вељково самозвано “војводовање”. У Подгорцу Вељко Осман-бегу и заробљеним Турцима поклони живот, а овај му предаде свог мркова, обученог ратног коња, који ће стећи славу с новим власником. Вељко доби вјештог “саборца” којег назва Кушљо по надимку реченог бега.

Богат плијен у оружју, опреми и новцу сем оног дијела за Совјет подијели својим момцима (бећарима) што ће и касније редовно чинити. У своју елитну војску регрутовао је способне људе без породичних обавеза, махом бјегунце од турске власти, зване бећаре. Та је момчадија с њим ишла и у гору и у воду.

Из Видина се диже војска да брзо угаси тај пламен побуне, али им Вељко на задњем конаку у сред ноћи упаде у логор и направи такав русвај и панику да се они што преживјеше сјечу безглаво разбјегоше остављајући сву спрему. То бијаше његова омиљена тактика због сталне бројчане надмоћи Турака. Знао би рећи својим официрима: “Ако нам Турци желе сјутра доћи на ручак ми ћемо прије њима на вечеру”. Тако би им усред ноћи у дивљем јуришу са бећарима рушио шаторе испод којих би бауљали буновни Турци и одмах падали од танади или оштрих сабљи не знајући ни шта их је снашло, док су његови људи “панично” викали на турском: “Бјежмо, разби нас Хајдук Вељко”.

Међу Турцима поче расти легенда и пронесе се глас све до Стамбола о каурском катил војводи, који као страшна неман напада ноћу сатирући све пред собом ко да је кијаметски дан. Правдајући поразе, своје бројно јаче војске, турски официри причаху да то није човјек, већ демон којег пушка не бије, а сабља не сијече па је многи сујевјерни аскер од Вељка зебао ко овца од ножа. Совјет Вељку посла Стевана Живковића као мудрог и образованог човјека да “умерава његово јунаштво” како својом лудом храброшћу не би сатр'о крајинску војску, са којом је двије године непрестано нападао Турке.

Кад Срби 1809. опколише Ниш у помоћ му похита видинска војска којој Вељко оде у сретање и жестоко се покла. Но деси се каменички удес те паде и тврди Делиград, а Хуршид-паша са 25.000 војника изби на Дунав. То изазва драматичну кризу код српске војске, али два хајдука два горска вука Вељко и Станоје Главаш начинише преокрет, лудо храбрим нападима на турске логоре и непријатељ би поново сузбијен ка Нишу.

Гледање кроз прсте

С почетка 1810. неки завидни кнешчићи туже га Совјету за неморалне везе са женама и дјевојкама те за пљенидбу неке стоке. Све је поткувао поп Радосав из Пољанице чија је снаха Јована трчала за Вељком. Њега то ражести јер кад се он крвио с Турцима они су били у мишијој рупи, а сада га подло пањкају. Не хтје зато ни полагати рачун већ гњеван са момцима напусти Београд и оде војводи Миленку у Пореч који га једва дочека. Та самовоља расрди пријеког Карађорђа који му ипак временом све опрости. Неки сматрају да га се вожд понешто и плашио па му је гледао кроз прсте, но биће ипак да је то чинио свјестан његове ратничке вриједности у Крајини.

У то вријеме Вељко војује око Тимока и Дунава, оперишући и заједно са руским јединицама. Наиме Русија је још у 18. вијеку снажно развила ратну заставу против Османлија и постала природни савезник хришћанских народа Балкана. Наиме, кад они пређоше Дунав 1810. управо их Хајдук Вељко дочека са својом војском. Руси га неизмјерно цијене и не пуштају од себе дајући му чак и команду над неким својим јединицама као у славној побједи на Варварину. Вожд је морао “најпонизније” молити генерала Цуката “да се смилујете ако мислите добро том народу и пошаљете Вељка самог или с нешто војске у Сумраковац” видјевши да они црнорјечки кнешчићи што су тужакали Вељка не могу одржати тај крај.

Руси Вељку додијелише велику колајну за храброст тешку преко 100 грама чистог злата, а и он је Русе, посебно Козаке, много волио. Заробљену сабљу турског паше опточену сребром, златом и драгим камењем посла на дар руском маршалу Каменском, а овај му је врати с ријечима да је само јунак као Вељко достојан да је паше те му посла и 200 дуката на дар.

Иако се измирио са Карађорђем, војводе Миленко и Добрњац почетком 1811. покушаше Вељка увући у свој сукоб с вождом, но овај мудро и тактички поступи с њим, а Стојковић и Добрњац мораше напустити Србију. Карађорђе тако брзо сломи отпор своје опозиције и оствари јединство власти и војне команде, а то је значило и јединство народа.

Те 1811. вожд га премјести из Бање за војводу неготинског гдје ће се све до своје погибије неустрашиво тући у одбрани источне границе чинећи чуда од јунаштва, задивљујући Србе, Турке, Русе па и неке Французе. Исте године Вељко са Русима напада Белоградчик. Флорентин и Видин у Бугарској “и први јуриша на најопаснија мјеста на челу 1.000 коњаника”, пише генерал Воронцов у извјештају и предлаже га за ново високо одликовање.

Хајдук Вељко није био романтични витез из бајке већ човјек огрезао у крви свакодневног пакла носећи велики терет на души те бјесомучне кланице. Марко Смиљанић из Врбице који се старао о Вељковим коњима овако је опричао један његов повратак из боја: “Тек предвеча ето Вељка гдје ујури у авлију са својом дружином. Кад уђе он повиче: ‘Је ли лепо овако браћо?‘, па сам одговара: ‘е да је..м ја то лепо! Није лепо ал се мора‘. Како он тако и Кушља беху умазани крвљу. По лицу крвав, руке и оружје све крваво. Сјаха па оде на кулу гдје га Чучук Стана дочека и поче му свлачити крваво одело и спуштати доле где га ми прихватамо и одмах топимо у воду. Други пак перу коња раки-сапуном, као и такум коњски”. Послије би дуго лежао као мртав док је она уз њега стајала “као свећа” чекајући неку наредбу и да му наспе ракију, душу је лијечио пићем и музиком цигана.

Кушљо

Кушљо је био најславнији коњ послије Косова. Он је с великом лакоћом мијењао правац трка те знао нагло застати у сред галопа, а по потреби и клекнути да би се избјегао напад. Вељку је био незамјењиви сарадник у борби, посебно у двобојима, јер он уз Јована Курсулу бијаше најчувенији српски мегданџија. Једном тако пред обје војске сукоби се са себи равним борцем Соко-пашом. Задуго су се салијетали, а Кушљо је чинио невиђене маневре, одскоке и насртаје док се пашин коњ не саплете и јахач заврши на земљи. Ко што је често чинио, Вељко немоћном противнику опрости живот, али то не­ хтједе и Кушљо већ нагло поскочи и несретног Осман-пашу уби копитима пред занијемјелим војскама које се разиђоше без боја.

Када 1813. јавише да преко 15.000 Турака куља преко поља и брегова пут Крајине, вожд га упита како то он мисли да их разбије са својих 3.000 војника, Вељко му дрчно одговори: “Како? Извешћу моје солдате и бећаре пред њих, па ћу им ј..ати матер.” Наредних дана с неслућеном жестином искакао би из Неготина и лудо смјелим јуришима показивао ријешеност да се бије до краја, говорећи: “Главу дајем, Крајину не дајем”.

Увијек би га у бој до изван града пратила музика коју би у неки час вратио назад па би се његова коњица развила у борбени поредак. Наступио би тајац у којем би му сваки дамар треперио, а очи варничиле опасним искрама, док би Кушљо под њим нервозно трупкао ногама и поткочивао врат чекајући да полети ко некад Момчилов Јабучило. Тад би Вељко знао подвикнути да се нико не игра и пред њега истрчава али и да не заостаје, а онда командовао јуриш. Кушљо би као стријела сукнуо низ поље, а за њим би на бијесним атовима полетјели бећари урлајући ко гладни вуци у борбеном заносу. Ускоро би дошло до страховитог судара и незадрживог продора српске коњице, поље би испунила јека битке, пуцњи, вриска људи и коња, звекет сабљи, миздрака и балти. У развоју борбе турски губици би били страшни, али би и многи српски ратник остао на бојишту.

Но Турци почеше дизати и примицати шанчеве, довлачити појачања и стезати обруч око Неготина. Вељку помоћ није стизала, а војска му се тањила у сталним борбама. Притијешњен се нађе на живој муци кад поче понестајати џебане, а посебно пушчаних и топовских кугли па мораде топити калајна кандила и посуђе да их излије, а на крају топове поче пунити и талирима. Даноноћно са најближим официрима Хаџи-Николом Сарајлијом, Стојаном Абрашем и братом Милутином утврђује положаје и храбри војску.

Била је недјеља, 1. августа, прије равно 210 година, на шанцу га по сред плећи погоди топовско ђуле. Само викну “држ ...” и паде. Паде горостасни јунак пркосни хајдук, Карађорђев војвода и штит Крајине. Причало се да га је турски тобџија познао и прецизно нанишанио, што је мало вјероватно таквим оруђем у то вријеме. Касније је утврђено да је та кугла у ствари рикошетирала погодивши топ на бедему. Браћа Милутин и Миљко га тајно ноћу сахранише уз зид неготинске цркве. Достиже само 33 године, више му као и Христу на овоме свијету није било речено. Бећари су туговали за Вељком и уцвиљеног срца лавовски се борили још пет дана, а онда морадоше одступити.

Вук Караџић бијаше цариник у Неготину и много је времена проводио са Хајдук Вељком па написа и његово житије у којем ће рећи да је имао напраситу и пријеку нарав и био “неумерен у свему, увек жељан битке, жена и пића”, али да је био искрен и простодушан “и ђе је ваљало није умио лагати.” Поредећи га са Ахилом и Обилићем Вук рече: “По срцу и по телесном јунаштву био је први и не само у Србији него се може слободно рећи у целој Европи свога свуд ратног времена”.

Вељко је цијелог себе дао за Србију и њену слободу па и судбински био везан за њу, када се дизала Србија, дизао се и он, а кад је она падала, пао је и Вељко. Говорило се: “Паде Вељко, паде и Крајина, а ускоро и цела Србија”. Та велика жртва не бјеше узалудна, српски витезови су своју земљу нештедимице тих година залијевали крвљу из које је потом никла и окласала слобода.

Коначну ријеч о Хајдук Вељковом јунаштву и величини још давно је дала поезија. О њему је испјевано преко 70 разних пјесама.

Миљеник жена

Са Маријом, сестром по мајци Станоја Главаша, оженио се пред устанак и добио сина Радована, но кад она не хтје трпјети његове хајдучке навике он је отпусти. У Поречу 1809. срете младу кочоперну дјевојку Стану и узе је за жену. Она доби надимак Чучук (мала), а била је права хероина и “свог Човека” одано служила и пратила чак и у борбу, задобивши четири ране. Но, Чучук Стана ипак заслужује посебну причу. Али Вељко ни њој не бјеше вјеран, био је миљеник жена које су се отимале за његову наклоност. Овјенчан славом јунака, висок, наочит на помамном коњу, у блиставом одијелу са оружјем опточеним златом и драгуљима мамио је женске уздахе. Никад се неће знати је ли од Вељкове руке пало више турских глава или је у његов загрљај пало више дјевојака и жена, тај број није мали, сигурно.

Сарајлије

Хаџи-Никола Мијајловић Сарајлија још од 1806. био је уз Хајдук Вељка поставши и његов највиши официр, војвода другог степена. Образован и стручан за утврђења и артиљерију. Послије Вељкове смрти вожд га одреди да са бећарима од турске флоте на Дунаву брани Велико острво и Пореч, гдје и погину “храбри и поштени” Хаџи-Никола.

Писар му је био, такође, Сарајлија Ристо Мојић. У устанку бијаше још доста сарајлија, пјесник Симо Милутиновић би писар у Совјету, али и борац код Зеке буљубаше на Дрини, у војводе Миленка се као буљубаше истакоше два брата “сарајевца” Никола и Јефтан, ту је и Јован Селаковић храбри барјактар новопазарског војводе Кујунџића, онда поуздани вождов курир Сарајлија Христо Петровић па жупски барјактар Јово Сузјавана и крајински јунаци Христо Живковић и Бошљак Марко и још њих мање познатих сарајлија. Наравно не смије се заборавити Јован Јанчић, Сарајлија, пушкар и трговац који у дослуху са Карађорђем 1809. крстари Босанском Крајином допрема оружје и диже познату Јанчићеву буну која је у крви угушена. 

Аутор: Драган Мијовић