Француска невладина организација Блоом објавила је у октобру алармантне резултате истраживања које је показало да конзервисана туна у Еуропи има високу концентрацију живе која премашује границу за другу рибу. Истраживање се темељи на анализи готово 150 конзерви из пет европских земаља, Енглеске, Њемачке, Италије, Француске и Шпаније. Ови су подаци забринули потрошаче у Европи, али и у Хрватској, јер према подацима Свјетске здравствене организације, жива је неуротоксин који представља озбиљне ризике за здравље. 

Колико су забрињавајући ти подаци, за Нет.хр објашњава др.сц. Дарио Ласић, дипл.инг., Шеф Одјељења за здравствену исправност и квалитет хране са Наставног завода за јавно здравство Андрија Штампар.

- Према актуелним подацима Министарства пољопривреде, иако потрошња рибе у Хрватској није на нивоу неких других медитеранских земаља, у константном је порасту. Наиме 2021. године потрошено је 22,90 килограма рибе по глави становника, што је 18,6 посто више у односу на годину раније, кад је потрошња била 19,30 килограма. За поређење, неке земље имају пуно мању потрошњу рибе. Од око 5 килограма по глави становника у Мађарској, па до готово 57 килограма у Португалу. Иако то треба гледати и кроз призму раста туризма, па је за вјеровати да и туристи добрим дијелом учествују у том повећању - објашњава Ласић.

Конзервисана туна долази из Тихог и Атланског океана

Помало је лакше када знамо да Јадранско море није међу загађенијима, па су тако и наше туне мање изложене токсинима.

- Но, конзервисана туна у правилу долази из других мора попут Тихог и Атлантског океана, те се повремено у таквим узорцима може наћи и повишене количине контаминаната, попут живе која је најдоминантнија. Стога ме не изненађују подаци Блоом-а, јер се слични подаци могу наћи и у систему брзог узбуњивања, на претраживачу РАССФ портала Европске уније, која на седмичној бази освјежава податке о појединим повлачењима хране. Наиме, у раздобљу од почетка ове године па до краја новембра  2024. доступне су информације како је већи број морских плодова повучен са тржишта ЕУ, чак више од 60 пута, међутим доминирали су други грабљивци попут сабљарке и морског пса. У 12 случајева пронађене су повишене количине живе у месу туне, прерађевинама или готовим оброцима - каже Ласић.

У Европи се углавном једе конзервисана туна.

- Није новост да државе чланице повлаче проблематичну рибу с тржишта или чак раније на службеним граничним прелазима, те у склопу државних мониторинга или мониторинга самих произвођача, дистрибутера или малопродајних ланаца. То све указује на то да се и општа популација све више учини осјетљивом, те да постану критични купци и да се информишу о храни коју купују. Наглашавам да осим наше ветеринарске инспекције и сами малопродајни ланци повремено провјеравају своје конзерве туна према ХАЦЦП плановима, те да је туна чешће од осталих категорија хране на анализама, с обзиром на већ познати повећани ризик од живе и хистамина -  на неки начин умирује Ласић забринуте потрошаче.

Туна има вишу дозвољену количину живе

Податак из Блоомовог извјештаја који је посебно подигао прашину у јавности је да је прихватљиви праг живе три пута виши за туну него за друге врсте риба, попут нпр. бакалара. Из Блоома тврде како за такво што не постоји ни најмање здравствено оправдање, те за такву праксу прозивају индустрију туне.

- За почетак треба рећи како природне бактерије апсорбују живу и претварају је у метил живу, уводећи је у хранљиви ланац као облик који се лакше апсорбује. Мале рибе конзумирају или апсорбују метил живу, а након тога их једу веће рибе. Међутим, умјесто да се разгради или отопи, жива се накупља на свим нивоима хранљивог  ланца. У актуелном Закону 2023/915 о највећим допуштеним количинама одређених контаминаната у храни, јасно је да је код неких врста риба дозвољена већа количина укупне живе (1 мг/кг за туну, паламиду, морског пса, сабљарку..), у односу на остале врсте (до 0,3 мг/кг за инћуне, бакалар, харинге, скушовке, итд.). То је и логично услијед чињенице да се грабежљивци из прве категорије дуже задржавају у мору и као примјери врста које су на врху хранљивог ланца, током времена акумулирају и тешке метале попут живе - објашњава стручњак за здравствену исправност и квалитет хране.

Ласић додаје како  ''треба нагласити да је РХ и прије уласка у ЕУ имала свој национални Правилник о највећим допуштеним количинама одређених контаминаната у храни (НН 154/2008) које је издавало Министарство здравства и социјалне заштите те су биле исте МДК вриједности за живу од 1 мг/кг у туни, као и у грдобини, паламиди, шкарпини, морском псу и сабљарки".

Стога он сматра како треба ''искључити наводе о неком лобирању одређених учесника како би се дозволиле повишене количине живе само због глобалне трговине. С обзиром на то да ЕУ преузима препоруке Европске агенције за храну (ЕФСА), чије је научно мишљење сада већ из далеке 2012. године (дјеломично освјежено 2018. године), за очекивати је да ће ускоро ићи и нова процјена ризика за све категорије популације, нарочито за малу дјецу и труднице.''

Умјесто туне - ослић, лосос или ситна плава риба

Плава риба често се сматра важним дијелом здраве прехране због омега масних киселина, али Ласић наводи како треба бити опрезан око препоручених количина.

 - Многа претходна истраживања, па и у РХ попут ''Риба Хрватске'' Оперативног програм за поморство и рибарство наводе да с опрезом треба пратити препоруке о уносу рибе (два пута седмично ), нарочито за осјетљиве групе, попут мале дјеце и трудница. Наиме, врсте омега-3 масних киселина као и метил-живе у порцији туне на тањиру зависе од бројних фактора , према доступним знанственим радовима и стручним мишљењима, те је туну сигурно конзумирати једном седмично док би други седмични обавезни оброк требао укључивати неку другу врсту рибе. Моја препорука је ослић, лосос или ситна плава риба (попут сардине, скуше, локарде) које нису до сада биле означене као врсте с повишеним количинама контаминаната.

- Занимљиво је међутим да ''је Европска комисија од ЕФСА-е затражила да размотри нови развој у вези с токсичношћу анорганске живе и метил живе и оцијени је ли привремени подношљиви седмични унос метил живе од 1,6 μг/кг тјелесне тежине и од 4 μг/кг т.т. за анорганску живу још увијек прикладни -наглашава Ласић и додаје:

- Што се тиче метил живе, тадашња достигнућа у епидемиолошким студијама дјечје развојне студије показала да н-3 дуголанчане вишеструко незасићене масне киселине у риби могу неутралисати негативне ефекте изложености метил живи, и то је свакако један од добрих исхода овог проблема.

Америчка Агенција за храну и лијекове (ФДА) дала је неке прецизније смјернице потрошачима, стога је нпр. лигхт туна у конзерви означена као она с најчешћим ниским постотком живе и сматра се једним од најбољих избора за особе које морају ограничити изложеност том токсину, објаснио је за Нет.хр Ласић.

- Труднице или дојиље могу конзумирати двије до три порције конзервисане свијетле туне седмично, а дјеца двије порције. Конзервисана, свјежа или смрзнута бијела туна и жутоперајна туна садрже чешће нешто више живе, али су такође добар избор. Иако се ове врсте туне не препоручују дјеци, труднице или дојиље могу конзумирати једну порцију седмично.

Опасности повишеног нивоа живе у организму нису занемариве.

- Жива је без мириса и невидљива је људима. Када уђе у тијело, може дјеловати као неуротоксин те ометати мозак и живчани систем, а изложеност живи може бити посебно штетна за малу дјецу и труднице. Док се мозак дјетета развија, он брзо апсорбује храњиве супстанце, па жива може утицати на ту апсорпцију, узрокујући потешкоће у учењу и кашњења у развоју. Код дојенчади и код фетуса, високе дозе могу довести до когнитивних потешкоћа, церебралне парализе, глувоће и сљепоће. Код одраслих особа тровање живом може утицати на плодност и регулацију крвног притиска. Тровање живом такође може узроковати симптоме попут губитка памћења, дрхтавице и утрнулости екстремитета.

Хрватска као дио Европске уније има обавезу држати се горњих допуштених граница за контаминанте према Закону о контаминатима хране.

- Но може својим истраживањима поткријепити преко ХАПИХ-а и надлежних министарстава одређене податке како би се на нивоу ЕУ могле смањити или повећати максималне границе које је ЕУ прописала. Поступак је нешто дужи, али многе су чланице искористиле те могућности када су имале довољно аргумената на основу властитих националних истраживања. Таква истраживања у РХ спроводи ХАПИХ, те се редовно о баве управо граничним и проблематичним темама које могу бити од значајног утицаја на локално становништво, узевши у обзир прехрамбене навике становништва РХ -  каже Ласић, те додаје:

- Као један од добрих примјера могућности изузетка од стандарда ЕУ Уредби навео је како одређене врсте риба поријеклом из балтичке регије могу садржавати висок степен диоксина, поликлорираних бифенила сличних диоксинима (''ДЛ-ПЦБ-и'') и поликлорираних бифенила који нису слични диоксинима (''НДЛ-ПЦБ-и''). Знатан дио тих рибљих врста из балтичке регије не удовољава највећим допуштеним количинама, те би у случају примјене највећих допуштених количина биле искључене из прехране. Међутим, искључивање рибе из прехране могло би негативно утицати на здравље становништва балтичке регије. Тако је дословно и наведено у цитираној Уредби.

- С обзиром на то да РХ нема такву снажну повезаност са конзумирањем рибе, тешко је за очекивати да би наша Агенција за храну и пољопривреду могла закључити сличне изузетке. Иако треба нагласити како је ХАПИХ већ истраживао и тематику тешких метала у акватичним организмима и дао своје Знанствено мишљење и процјену ризика за различите врсте слатководних и морских организама поријеком из РХ - закључује стручњак за здравствену исправност и сигурност хране са Наставног завода Андрија Штампар.