Опрости републико моја.

У коров смо зарасли темељ постојања, хумке очева, ми, недостојни потомци, достојних предака.

Тужан сам јутрос када бих требао бити срећан. Тужан и постиђен властитом немоћи да се одупрем, устанем и кажем доста!

Синови су ти гладни републико моја. Да, твоји синови, голобрада дјеца из ровова твог настанка.

Сјетиће их се данас дезертери и профитери са црвеног тепиха, сјетити и нахранити мрвицама спалим са богате трпезе, па када се угасе рефлектори позорнице посједати у црне лимузине и вратити у своју раскош, а њих заборавити до неког наредног Стјепандана или Видовдана.

Опрости нам републико моја.

Нама, самоубицама сопственог имена, народа, огњишта.

Опрости на угашеном кандилу у ђедовој кући, неузораној њиви и капији начетој рђом недоласка.

Све си нам дала и земљу и ваздух и воду.

Све смо узели и продали у бесцијење.

Дала си нам слободу, изабрали смо ропство.

Дала си нам дјецу, послали смо их у свијет, претворили у сужањ страних господара.

И сад тако, таворимо уљуљкани у сопственим лажима, кријићи се иза сјена Обилићевог мача и Гавриловог пуцња, желећи да будемо оно што више нисмо, а игноришући оно што смо постали.

Опрости нам мајко и помози још једном, дај нам снагу, вољу и мудрост да спознамо пут избављења, прије него почасна салва одјекне и за нас и за тебе.

Пише: Давор Цицовић