Грбови су један од симбола нашег континуитета од средњег вијека до данас. Уз Српску православну цркву и ћирилицу преживјели су све дисконтинуитете, државне, политичке и сваке друге врсте. Грб преставља визуелни симбол идентитета свог носиоца, у коме су сакупљени сви елементи његове традиције, памћења и тренутне политичке ситуације.

Фото: Sputnik/Лола Ђорђевић

На изложби „Орао, лав и крин – Хералдика средњовјековних српских земаља” у Историјском музеју Србије представљено је 20 грбова најзначајнијих владарских и великашких породица из Србије, Босне, Хума и Зете, које су владале од 9. до 15. вијека, почевши од најстаријег српског владарског рода, Властимировића, па закључно са родом Бранковића.

Аутори изложбе Музеја Републике Српске, Јанко Врачар и Дејан Дошлић подсјећају да су се први грбови појавили у средњовјековној Европи и да су витешки турнири били добар медијум за преношење симболике која се проширила и на наше земље:

- Обично се узима да се хералдика у нашим земљама развијала у вријеме краља Стефана Душана и бана Стефана Другог Котроманића. На новцу из тог периода налазимо приказе шљема са челенком, а затим се појављују и грбови на новцу, печатима. Симболику грбова проналазимо и раније па тако имамо печат кнеза Строимира из друге половине 9. вијека или архонта Петра из Зете, а затим и у средњовјековној Босни и Рашки налазимо представе двоглавог орла и других елемената које можемо назвати протохералдичким елементима. Крајем 13. и почетком 14. вијека витешка култура и хералдика продиру у наше земље, а друга половина 14. вијека и 15. вијек обилују хералдичким представама код наших великашких и владарских породица.

Поставка у Историјском музеју Србије обухвата грбове Немањића, Властимировића - најстарије српске владарске породице, Војисављевића који су владали приморским српским земљама у 11. вијеку, Котроманића - краљевског рода из тадашње срдњовјековне Босне, Мрњавчевића, који су носили титулу краљева за вријеме владавине цара Уроша, Лазаревића и Бранковића –деспотских породица које су владале Србијом у 15. вијеку, као и великашких породица – Драгаши, Војиновићи, затим Косаче (херцег Стефан Косача), Павловићи, Николићи, Шантићи, Балшићи и Црнојевићи, који су посљедњи носиоци српске државне мисли на нашим просторима и који симбол двоглавог орла користе на својим печатима.

Фото: Sputnik/Лола Ђорђевић

Након пада Зете под турску власт посљедњи Црнојевић - Станиша Црнојевић, који је прешао у ислам и постао Скендер бег Црнојевић, у својим документима као санџак - бег Црне Горе користи двоглавог орла.

Насљедство које се предаје потомцима

Дошлић за Спутњик каже да су грбови симбол статусне моћи

- Модерна ријеч грб у нашем језику дошла је из руског језика, од ријечи 'герб', а у руски језик и друге словенске језике из њемачке средине од ријечи 'ербе' у значењу насљедство, баштина, дједовина или очевина. Грб је значи нешто што се насљеђује, његује и предаје сљедећим генерацијам. Слика на грбу представља континуитет и самим тим извјесно породично памћење. Због тога су били битни у средњем вијеку, али исто тако су и данас.

Врачар наводи да Османлије нису вољеле ни толерисале слику, као ни други исламски народи, али захваљујући илирској хералдици, која се појавила у Дубровнику крајем 16. вијека, као и памћењу народа, грбови српских породица су опстали током османске владавине:

- Хералдика је преживјела на тим просторима захваљујући Србину католичке вјере који је био адмирал шпанске флоте, дон Педру Охмучевићу, који је за себе тврдио да је директни потомак чувеног српског епског јунака Реље Крилатице. Он је први издао грбовник, а услиједио је низ других током 16. и 17. вијека. Они су рађени намјенски јер су у то вријеме света столица у Риму и каталочке силе Аустрија и Млетачка Република планирале да покрену поход против Турака и за то им је била неопходна помоћ Срба као најбројнијег хришћанског народа на Балкану. Издавали су грбовнике са циљем да Србе подсјете на њихову прошлост видјећи у њима потенцијалне савезнике против Османлија. Захваљујући илирској хералдици, поговотово дијелу Христофора Жефаровића 'Стематографија', хералдика је преживјела османски период и појавила се у пуном цвату у 19. вијеку када избија Први српски устанак. Устаничке вође за симболе на својим заставама бирају управо грбове из књиге 'Стематографија'. Српске државе су пропале али њихова идеја је преживјела, идеја српске државности, захваљујући хералдици и Српској православној цркви.

Фото: Sputnik/Лола Ђорђевић

Орао, лав и крин

Грбови у средњовјековним српским земљама развијали су се под византијским и западним утицајима, што је видљиво и на основу мотива на њима, а који су позајмљени из византијске протохералдичке традиције (двоглави орао, крст са оцилима) или из западне хералдичке традиције (штит, велики шљем, челенка, крин).

Приказивани су на печатима, пошто је сваки владар на печату имао свој симбол, затим на новцу који је био једна врста документа, као и на одјећи, па тако на читавој одежди деспота Стефана Лазаревића у манастиру Манасија видимо двоглаве орлове.

Три најчешћа симбола у српској хералдици су двоглави орао, лав и крин, па отуд и наслов изложбе:

- Симбол двоглавог орла је дошао из Византије. Преузели су га Немањићи и он се јавља и прије званичне појаве хералдике, да би потом ушао у хералдику и био и код Лазаревића. Као пандан орлу имамо лава - двије владарске животиње, копнену и небеску. Лав се јавља више у западнијим областима, мада су и Бранковићи, рецимо, имали лава. Трећи симбол - крин је најпознатији код Котроманића, тачније краља Стефана Твртка Котроманића који је извршио реформу свог грба када је убацио шест златних љиљана или кринова у свој штит након што је крунисан за краља Срба Босне и Поморја и западних страна. Симбол љиљана као Богородичиног цвијета највише налазимо крајем 14. и почетком 15. вијека. На пример, представа шљема кнеза Лазара у припрати Хиландара такође садржи љиљан, као и печат Стефана Лазаревића и његовог насљедника Ђурђа Бранковића. Светогорски манастири такође садрже симбол љиљана.

Најлакши за реконструкцију, према ријечима аутора, био је грб Хрватинића, јер се налази и у цртаној форми, док је теже било израдити грбове који се налазе само у илирским грбовницима, насталим много касније него што су живјели њихови власници.

Пише: Марија Јаковљевић