Маглић - највиши врх БиХ и Републике Српске висок 2386м н/в је изазов за сваког планинара. Љубица Станић, осмогодишња планинарка из Источног Сарајева, дјевојчица која сада треба да пође у трећи разред Основне школе “Свети Сава” најмлађа је планинарка из овог града, а можда и РС и БиХ (или међу најмлађим) која је изашла на врх Маглић “Поштаревом стазом” и истом се вратила.

Постоји велика разлика којом стазом се иде, је ли то стаза са Трновачког језера гдје нема детаља пењања стијене и постављених сајли или је то стаза са Пријевора и “Поштарева” стаза гдје имају сајле и доста тешких детаља за пењање, а посебно за силазак гдје и одрасли искуснији планинари имају потешкоћа.

Љубичин отац, Миодраг каже да је она често гледала слике и видео снимке са успона на овај врх, а онда би узела бојице и папир па цртала планину и врх онако како га је доживљавала.

-С времена на вријеме би ишла на поједине планинарске туре прилагођене њеном узрасту, али је стално питала за Маглић. Објашњавао сам јој да је то највиши врх државе висок 2386м н/в, да за то треба још да порасте, да је то озбиљна планина и да је то доста напорно, да има сајла и да се мора знати пењати, као и имати добру кондицију и да ће некада ићи на Маглић, а она ме је сваки пут изненађивала својим одговорима – каже Миодраг.

Њена одлучност и упорност оца је натјерала да почне размишљати о њеном покушају успона на Маглић.

-Договорили смо се да почнемо са припремама мислећи да ћу ја то успјети да продужим за барем још годину дана. Активно је учествовала у свим активностима, од одласка у продавнице планинарске опреме, куповине опреме, одласке на лакше успоне Волујак, Требевић, Височица, Трескавица, водопад Скакавац, Трновачко језеро итд. Сваки пут је превазишла моја очекивања и превазилазила свој узраст – истиче Миодраг.

-У припреме смо укључили и вожњу бицикла, а у кући би се често играли са планинарском опремом учили како се шта користи, гледали фотографије и разговарали о планинама. Маглић је заиста озбиљан врх и за доста старије и искусније планинаре, а посебно тзв. “Поштаревом“ стазом којом смо планирали да извршимо овај успон. Прије саме одлуке да ли да идемо, било је потребно испробати успон уз сајле и да ли постоји страх од висине, а за ту вјежбу отишли смо на Трескавицу у подножју врха Трескаћ, на доста тежак терен пун сипара, зарастао и великог нагиба, да бисмо вјежбали успон сајлом уз кулоар. Ту сам остао без текста – прича Миодраг.

Истиче да је Љубица сваку ријеч  упијала, а покрети и вјештина којом је радила су били као да годинама пење такве детаље и користи опрему.

-Рекла ми је: “Тата, идемо на Маглић само док мало прођу ове врућине”. Ја више нисам имао одговор. Пратили смо временску прогнозу и одредили да дан успона буду 27. и 28. август. Направили смо план, а на успону нам се придружио наш кум Предраг Крстовић, чему се Љубица посебно обрадовала јер он прави најљепше фотографије и има велики фотоапарат – прича поносни отац.

-Кренули смо према Тјентишту у “Домаћинство Иконић” гдје ће нам бити као и обично база, гостопримство, угодан смјештај и све што нам је потребно да бисмо сутрадан одморни и спремни кренули на завршни успон. Договорили смо се да устајање буде у 5.30 часова , на први звук аларма на телефону већ је била ван кревета и почела са облачењем. Вожња кроз прашуму Перућицу до полазне тачке “Локва Дернечиште” и полазак на стазу у 7.30 часова. На почетку стазе стоји маркација и табле обавјештења према којима је до врха Маглића потребно 4 сата, а то значи да толико треба одраслом просјечном планинару. Пење се око 800м висинске разлике у доста краткој стази, што значи да је велики успон. Стазу као и сам Маглић познајем одлично, али сада је другачије – признаје Миодраг.

-У првом дијелу стазе крећемо се кроз шуму, гдје уз стазу беремо малине и шумске јагоде. Прву паузу правимо на ливади са које се пружа поглед на сам масив и горостаса који нас чека високо горе, окружен застрашујућим стијенама. Доручак на ливади са погледом на Маглић. Настављамо кретање до почетка стијена гдје су постављене прве сајле. Стављамо на себе потребну опрему, кацигу, појас, осигурање и крећемо уз стијене, мокре и клизаве. Грешка се не смије десити. Провјеравамо све још једном, спремна је. Ја идем први, Љубица је ужетом везана за мене, а Пеђа иде иза ње да помогне. Савладавамо прву стијену гдје почиње сајла уз њен коментар: “Е, ово је право планинарење”. А онда једну за другом глатка камена плоча, пријечање преко стијене, велики усјек, закачи се, прекачи се, стална динамика покрета. Љубица свако упутство слуша и до крајњих детаља ради по пропису – истиче Миодраг.

Он додаје да је планинарио са доста планинара, посебно по Маглићу, али такву одговорност, такав фокус на радњу није видио.

-Покушавам да правим чешће паузе да се не умори, да попије довољно течности и направи предах, освјежи се, поједе чоколадицу или суво воће. А она ми каже: “Само ти говориш хоћемо ли мало одморити” и смијех. Настављамо стрмим дијелом према превоју одакле се види врх. Сунце већ добро грије, али као и увијек на планини има мало свјежег вјетра. Прилазимо завршном дијелу, пењемо се уз брид стијене гдје је са десне стране литица, дубока неколико стотина метара. На том дијелу нема сајле и постављеног осигурања, па сигурним и пажљивим кораком прелазимо тај дио и излазимо на сам врх Маглића у 12 часова. Схватам да смо само пола сата ишли дуже од написане сатнице на табли,на почетку стазе – каже Миодраг.

-На врху радост, али Љубица каже: “Ово је само пола пута, треба се и вратити одакле смо кренули, како си ми рекао, а честитање је тек када се вратимо сигурно и безбједно, успон није обавезан али повратак јесте”. Колико је пажљиво слушала наше разговоре, а мислио сам да није запамтила ни дио тога. Ручак на врху, облак заклања сунце, прави нам хлад, вријеме за пожелити, уживамо у погледу, показујем јој сада куда смо ишли на Трновачко језеро, гдје је Волујак, а гдје је Зеленгора гдје ћемо ићи – прича поносни тата.

-Одмор на врху са уживањем, Пеђа лијеже на траву, заспа, стављам подметач. Заспа и Љубица. Посматрам је, миран дјечији сан – додаје он.

Послије одмора услиједио је повратак који је на оваквим стазама увијек тежи дио јер је потребно отпењавати уназад поједине дијелове или лицем бити окренут према провалији што може изазвати страх и панику.

-Силазимо са вршног гребена, а онда лакшим дијелом до мјеста гдје нас чекају сајле, отпењавање и рјешавање ситуација. Силазимо полако и сигурно, рјешавајући једну за другом, степеник по степеник, стијену по стијену. Силазимо на онај сигурнији дио који води ливадом. Види се задовољство на лицу једне осмогодишње дјевојчице иако она није још увијек свјесна ситуације и свог успјеха у планинарству. Осмијех не силази са њеног лица, а умор се не види.

Из правца Дурмитора долазе тамни облаци, мало пожурујемо као да нисмо већ девет сати провели у планини. Долазимо до аута, сада смо на сигурном, честитање и право одушевљење.

-Знајући шта Маглић значи у свијету планинарства, излазак једне осмогодишње дјевојчице која се планинарењем бави мање од годину дана, активније тек три мјесеца је за сваку похвалу, дивљење и слободно се може назвати подвигом. Правимо супу за окрјепљење, али јако невријеме нас је натјерало да је поједемо у ауту, пљусак, шума, грми, сијева, а ми у возилу на сигурном, смијемо се и анализирамо. Опет нам је Маглић дозволио да будемо срећни, дао нам је прилику, ускладио је вријеме и услове, а ми смо му се захвалили и обећали да ћемо се дружити још много пута – завршава поносни отац.