Професор на Катедри за србистику Филозофског факултета у Палама Жељка Панџић свој научни рад посветила је проучавању српске књижевности. Кроз научне радове, монографије и стручне скупове допринијела je бољем разумијевању књижевне мисли како класичних, тако и савремених аутора.
Професор доктор Жељка Панџић за портал Катера говорила је о свом научном раду, истраживачким интересовањима и значају књижевне критике у савременом академском контексту.
На самом почетку разговора одговорила је на питање како се њено педагошко искуство мијењало од тренутка када је почела да предаје до данас.
- Наставни процес је један од најодговорнијих и најспецифичнијих процеса јер без обзира на универзалност наставних метода, пред нама се, првенствено, налази појединац, аутентичан по себи, па тек онда група коју он са другима гради. Мени је од првих часова у звању асистента до данас било важно, а и даље је, да пробудим свијест појединца о властитим вриједностима, али оним вриједностима које његов поглед на свијет, кроз књижевност у овом случају, чини различитим од других, а не бољим од њих – рекла је она.
Посебно је истакла да је научни интерес и циљ увијек један - истина.
- Сваки научни рад је прилог истини о једној конкретној теми, једном књижевном дјелу, које такво какво је, итекако има своје мјесто и функцију, не само у систему књижевности, него у хуманистици уопште. У посљедњих пар година настојим да својим радом допринесем превредновању и враћању пажње завичајним савременим српским писцима сарајевског културног круга, али и отаџбинским, из наше Републике Српске: Драгана Тепавчевића, Војислава Максимовића, Бранка Брђанина, Риста Трифковића, Гојка Ђога, Ранка Павловића, Ранка Рисојевића, Војислава Лубарде итд. – навела је наша саговорница.
Професор Жељка Панџић је истакла да су научни радови доживотна свакодневница универзитетских професора, што због саме процедуре која подразумијева непрекидно учење и усавршавање, тако и због љубави према овом позиву, која је код ње неоспорна.
Настојаће својим будућим радовима и монографијама, од којих је једна у завршној фази, да допринесе позиционирању и вредновању корпуса српских писаца Републике Српске у свеукупном систему и канону српске књижевности.
Коментаришући стање савремене српске књижевности, Панџићева је указала да је она сложен феномен, како и одговара самом тренутку у коме живимо.
- Разнолика су књижевна дјела, стилови и поетике - у најблажем смислу ријечи. Чини се да квантитет може бити проблем када је у фокусу естетска вриједност, али ипак не треба заборавити да је тако могуће направити бољу селекцију. Дакле, потребно је освјежити естетске критеријуме и придржавати их се па ће се феномени, који требају да буду видљиви и изражени, издвојити и скренути пажњу и читалаца и књижевне критике.
С друге стране, на слику савремене књижевности, сваке па и српске, у великој мјери утиче управо контекст друштва, вриједности које пропагирамо, па у том смислу, ево, користим прилику да кажем, потрудимо се сви да те вриједности заиста буду оне праве, па ћемо допринијети и да књижевност која говори о њима, самим тим буде на вишем нивоу – појаснила је она.
У настави књижевности посебно мјесто заузима однос професора и студента, заснован на посвећеност раду и континуирано читање, као и отвореност у комуникацији и способност промишљања основни.
- Без њих није могуће апсорбовати информације и знање довести до нивоа функционалног и примјенљивог, корисног првенствено себи па и другима. Бавити се књижевношћу на начин како је то идеално, и како то могу заиста талентовани људи, није професија већ позив. Књижевност се не чита, она се живи – нагласила је Панџићева.
Говорећи о начинима на које подстиче студенте да развију критичко мишљење, проф. др Жељка Панџић рекла је да се показало као најдјелотворније када се конкретним и сликовитим примјером супротстави неком њиховом, и из њихове перспективе необоривом ставу.
- Покажем им како је могуће сваки феномен посматрати из двије различите перспективе, и како је то пожељно. Не слагати се са неким - учи нас књижевност - не значи имати нешто лично против некога, него развијати критичко мишљење обје стране. Тако напредујемо сви. Бар би требало да напредујемо - указала је она.
Панџићева је указала да је у настави књижевности најважније оно што се налази у самом књижевном тексту.
- Без читања књижевног текста отвореног ума и са активним промишљањем о ономе што је пред нама, узалуд су нам сва књижевнотеоријска и књижевноисторијска знања. Такође, нужно је имати свијест о томе да је књижевност умјетност, могућа али вјероватна конструкција слике свијета, а не податак према коме се реферишемо и који нам прописује рецепт за живот – додала је.
Према њеним ријечима, млади данас читају, књижевност их занима, али је већи проблем управо у начину схватања књижевности.
Питање је, додала је, шта очекујемо и тражимо у књижевности.
- Увијек је и у свему исправнији пут кад кренемо од себе, па тако и у књижевности - потражимо прво себе тамо, анализирајмо, покушајмо схватити и мане и врлине. Када схватимо, не треба осуђивати (ни себе ни друге!) нити очајавати - то нипошто! - него покушати поправити и оплеменити шта је могуће - чувати себе од других, али и друге од себе. С друге стране, ако говоримо о интересовању за позив професора српског језика и књижевности, идејно интересовање постоји, али тренутне и актуелне, судићу се рећи “популарне” професије, које чини ми се, омогућавају лагоднији живот са мање одговорности према другима, чине да њиихови избори професије буду друкчији и практичнији у односу на таленте и љубав према књижевности – рекла је Панџићева.
Нашу саговорницу смо питали шта би жељели да студенти понесу са њених часова као најдрагоцјеније.
Сматраћу свој позив испуњеним, уколико са часова књижевности уопште, не мојих него и мојих драгих колега, понесу свијест о вриједности човјека као бића, а бити човјек, као што рече Андрић, веома је тешко јер то значи носити идентитет, свој и властитог народ, на овим просторима поготово, издржати све притиске и ударе живота, и најпосле “издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек. – нагласила је она за крај разговора.
