У цркви Светог пророка Илије у братуначком селу Бјеловац данас ће бити служен парастос за 109 убијених Срба из тог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека, од којих су њих 68 масакрирале муслиманске снаге из Сребренице 1992. године.
Парастосом и прислуживањем свијећа за покој душа настрадалих, те полагањем цвијећа уз спомен-плочу постављену на зид цркве биће обиљежено 27 година од страдања Срба из ових села на лијевој обали Дрине.
Почетак парастоса најављен је за 13.00 часова, а организатори су Борачка организација из Братунац и Бјеловачка црквена општина.
Велико српско страдање и злочин над цивилима у Бјеловцу и околини догодио се у рану зору 14. децембра 1992. године када су јаке муслиманске снаге из Сребренице и бројних муслиманских села, под командом Насера Орића, упале у ова села на обали Дрине и починиле масакр над становништвом које је још спавало.
Муслиманске снаге су у кућама масакрирале и убијале нејач и спаљивале све што су стигле - жене, дјецу и старце.
Двије трећине убијених били су цивили који су спавали.
Након почињеног масакра, муслиманске снаге су потпуно опљачкале српску имовину, а онда попалиле ова три села, те групу заробљених жена и дјеце одвеле у логор у Сребреницу, гдје су злостављани и мучени.
Предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунац Радојка Филиповић рекла је Срни да у Тужилаштву БиХ уопште не постоји предмет у вези са злочинима у Бјеловцу 14. децембра 1992.
-Према нашим сазнањима, у Тужилаштву БиХ не постоји предмет о злочинима у Бјеловцу иако су вођене неке истражне радње. То је за осуду и то је слика рада правосуђа и једностраног приступа према жртвама. За српске жртве нико не одговара и та ретроградна пракса у раду правосуђа БиХ се не мијења од његовог оснивања- изјавила је Филиповићева.
Филиповићевој су тог дана у Бјеловцу убијени супруг Драган и свекар Славољуб са још 66 мјештана.
-Заробљене су и у сребреничке логоре одведене моја свекрва Достана и јетрва Мира Филиповић, те Мирина дјеца Немања од седам мјесеци и трогодишња Оливера, као и деветогодишњи рањени комшија Брано Вучетић- каже Филиповићева.
Петоро заробљених жена и дјеце размијењено је након 56 дана.
Достана је од посљедица мучења и тортуре убрзо обољела и умрла.
Брано Вучетић, који је преживио заробљавање и малтретирања у сребреничким логорима, каже да подсјећање на страдање у Бјеловцу код њега изазива кошмар и тугу за убијеним члановима породице, али и бол због неправде што за та убиства нико није одговарао.
Старица Божана Остојић није пронађена ни након 27 година.
Најстарија жртва муслиманског злочина била је осамдесетседмогодишња Злата Јовановић, чији су син Милан и унука Раденка убијени испред куће, у којој су у једном часу нестале три генерације те породице.
У просјеку је свака српска кућа у Бјеловцу изгубила по два члана домаћинства у посљедњем рату.
Најмлађа жртва био је петнаестогодишњи Чедо Миладиновић, а убијени су и годину старији Слободан Петровић, те седамнаестогодишњи Миленко Вучетић.
Ова села још нису у цијелости обновљена и многи преживјели мјештани још не могу да се врате јер им ни 27 година куће нису обновљене.
За овај, као и за све остале злочине почињене над Србима у Подрињу, нико није одговарао иако су правосудним органима БиХ поднесени бројни докази и свједочења.
Породице погинулих су огорчене на рад тих органа који им сваке године обећавају да ће ти процеси бити покренути у наредној години.
