Прије десетак дана дио српских медија присјетио се деведесете годишњице рођења Данила Киша (1935–1989). Ипак, вјероватно због цјелокупне ситуације у друштву, није та годишњица имала претјерану видљивост.

Како год, Кишови читаоци су имали повод да му се врате, мада за враћање његовим књигама није потребан посебан повод. Ја сам узео, по ко зна који пут, да прочитам "Енциклопедију мртвих", његову посљедњу књигу објављену за живота.

Има у тој књизи нечег што се "римује" са увидима из познатог Крлежиног есеја о Моцарту: "Моцарт својим дјелом доказује стару и у хисторији умјетничког стварања необориво провјерену истину: величина умјетника није друго него свједочанство дубоко људских, сваком живом човјеку можда нејасних, али у свима нама подједнако живих, узнемирених осјећаја, које у аутентичним умјетничким објављенима читамо, гледамо или слушамо као записе својих загонетних несналажења пред љубављу и смрћу, тим првим и посљедњим тајнама људског живота."

ЉУБАВ И СМРТ: Да, Киш је увијек инсистирао да је "Енциклопедија мртвих" књига о љубави и смрти. Ова збирка од девет прича први пут је објављена 1983. као десети том Кишових изабраних дјела у издању загребачког "Глобуса" и београдске "Просвете".

У разговору за шведски радио, првом интервјуу након штампања изабраних дјела, Данило Киш је казао: "Десета књига, то су приче, девет прича са темом која није нимало политичка (…) него да кажемо метафизичка. Бави се проблемима смрти, или љубави и смрти, у тој већ класичној комбинацији ерос–танатос, са једним мотом који треба да разреши ту везу. Мото је из Жоржа Батаја. (…) Отприлике … – Моја махнитост вољења гледа на смрт, као што прозор гледа на двориште." 

У вријеме објављивања ове књиге Киш већ живи у Паризу. Шест година касније, фактички пред саму смрт, Киш је примијетио да је "Енциклопедији мртвих" у ондашњој Југославији била намијењена судбина отписане књиге и да ју је од те судбине на неки начин спасила тек "Андрићева награда". Три и по деценије, касније, међутим, јасно да је ово једна од најбољих књига прича српске књижевности, као и да је такође ријеч о једној од најрепрезентативнијих приповједачких збирке свјетске књижевности друге половине двадесетог вијека.

АУТОРСКА САМОСВИЈЕСТ: Присјећајући се једне пријатељске седељке током које му је Киш повјерио свој страх од чамотиње и болести, Филип Давид пише: "Злокобна болест је тада засигурно сазревала у њему, али ми тога нисмо могли бити свесни, ни он, ни ја. Чамотиња је један посебан облик усамљености, депресије, једно стање које се приписује јеврејској раси. 'Све што радим, чиним да бих јој утекао.' У ових неколико реченица предсказао је и своју сопствену судбину, приближавање подмукле болести од које неће бити лека. У својој можда најбољој приповеци Енциклопедија мртвих, причи која улази у све антологије савремене светске приповетке, најјасније, узбудљиво до бола, описао је то ужасно, мучно осећање наиласка опаке болести."

Насловна прича књиге "Енциклопедија мртвих" збиља је једна од најснажнијих прича модерне свјетске књижевности. Као добра илустрација њене вриједности и атрактивности може послужити и чињеница да је ова прича (у преводу Амијела Алкалаја) објављена и у чувеном "Њујоркеру" (издање од дванаестог јула 1982. године).

Постоји, међутим, анегдота у вези са овим догађајем, која изврсно показује Кишов однос спрам властитог дјела. Тадашња уредница "Њујоркера" Линда Ашер тражила је од Данила Киша да измијени сами крај приче, а овај је то одлучно одбио, реакција му је била ледена и категорична.  Био је спреман да прича уопште не изиђе, био је спреман одрећи се позамашног хонорара, хонорара који је био већи од збира онога што је зарадио за двије своје књиге дотад објављене у Америци, но причу није хтио мијењати. Као Кафка, као Стравински, као Бекет, Киш је кад је ријеч о свом дјелу био неумољив.

ОСЈЕЋАЊЕ ГУБИТКА: Како би рекао Милан Кундера: "Могао је поднети помисао да не буде објављен, али помисао да буде објављен и осакаћен била му је неподношљива."

Уз причу "Енциклопедија мртвих", Киш је као најбољу у књизи истицао и посљедњу: "Црвене марке с ликом Лењина", причу о пјеснику осипмандељштамском по имену Мендел Осипович.

Но, све су заправо антологијске.

Помијенимо још барем двије: "Славно је за отаџбину мрети", причу о младом Естерхазију и његовом ишчекивању смрти, причу коју је у цјелости у свој грандиозни роман инкорпорирао велики мађарски писац и Кишов пријатељ, Естерхази, Петар Естерхази те понајбољу књижевну варијацију на фамозне и злогласне "Протоколе сионских мудраца" – причу "Књига краљева и будала".

Величину "Енцкилопедије мртвих" и грандиозност Киша као писца показује нам и најважније књига из Кишове оставштине, збирка прича "Лаута и ожиљци". Шест прича из ове постхумно публиковане књиге настале су "у ближој и даљој вези" с књигом "Енциклопедија мртвих".

Чак су и приче које је Киш одбацио из "Енциклопедије мртвих" толико боље од огромне већине онога што се на нашим просторима икада писало, да и то на извјестан начин свједочи о вриједности и остварености "Енциклопедије мртвих".

Кад је ова књига објављена Киш није имао ни педесет година. Ипак, била је то његова посљедња књига. Да је жив, данас би имао деведесет. Кишу сродан Пол Остер је умро недавно са ненавршених осамдесет.

У једном свом есеју Остер је написао: "Чак и данас осећање губитка је скоро неподношљиво."

Осјећају слично то њихови читаоци данас и за Киша и за Остера.

Аутор: Мухарем Баздуљ