Прије тачно пола вијека, 1972. године, објављен је роман Данила Киша “Пешчаник” у издању “Просвете” из Београда, почевши свој књижевни пут испуњен успјехом, хвалоспјевима, оспоравањима, критикама и литерарном бесмртношћу.

Настао након збирке “Рани јади” и романа “Башта, пепео” Киш је “Пешчаником” заокружио породични циклус који је писац у свом ироничном стилу називао и породични циркус. У његовој библиографији важи за једну од кључних дјела о којем је написан велики број студија и есеја на различитим језицима, а данас важи за Кишову књигу о којој се највише писало у књижевној критици. 

Роман се састоји из 67 поглавља, међу којима прво и посљедње имају привилегован положај. Прво поглавље је пролог у коме Е. С. (иницијали сугеришу на Едуарда Сама) започиње писмо, док се у посљедњем износи садржина тог писма. Осталих 65 глава на зачудан начин упућују читаоца на различите елементе, ликове и догађаје који су на неки начин условили одређене мотиве у писму или су непосредно везани за тренутак писања, односно везани су за асоцијације које пролазе кроз јунакову свијест приликом писања. Ова средишња поглавља подијељена су на четири наративна тока “Слике са путовања”, “Белешке једног лудака”, “Истражни поступак” и “Испитивање сведока”. Сваки од њих исприповиједан је другачијим прозним поступком.

“Пешчаник” је надахнута сага модерне домаће књижевности о потрази за оцем, за властитим идентитетом, као и за могућности сазнања о властитом свијету и његовој суровој историји. Језгро из кога је проистекао “Пешчаник” са аутентичним прозним стилом у коме се смјењују поглавља у форми “истражног поступка” је­, по Кишовим ријечима, очево писмо настало 5. априла 1942. године, прије одвођења у нацистички логор.

- Писао сам једну антрополошку књигу, на основу једне људске кости, као да је у питању кост каквог тираносауруса, покушавам да реконструишем изглед целе те животиње, да сваку кост ставим на своје место, да кости обложим месом, да учиним да кроз месо почне колати крв, да дозовем њен глас, њен урлик, да испитам пределе кроз које се та животиња, тираносаурус или хомо сапијенс, кретала, шта је с киме говорила, где је и с ким је спавала, шта је сањала, какви су били климатски услови у време њеног постојања. Та кост је једно писмо које носи датум 5.4.1942. године - говорио је Киш.

Нова издања “Пешчаника” објављује “Архипелаг”, а његов уредник Гојко Божовић каже за овај роман да је на неки начин есенција његове прозе и “горки талог искуства” 20. вијека, како је названа постхумно објављена књига (1990) разговора са Кишом.

- Потекао из тако интимно драгоценог документа који у магији приче оживљава настали свет и нестале људе, “Пешчаник” је књига прелаза од приповедања породичне епохе у које се умешала историја према документарној прози Кишове новелистичке трилогије у којој су историјски и друштвени процеси дугог трајања изашли у први план - рекао је Божовић.

Он каже да је утемељење романа у једном документу као посљедњем свједочанству несталог човјека била Кишова реплика суровости историје.

- Утемељен у писму из логора, као последњем сачуваном трагу постојања човека у историји и, у исти час, нестанка човека пред ударцима свирепе историје, “Пешчаник” проистиче из “горког талога искуства” по коме ће бити запамћен 20. век - рекао је Божовић.

Као и друге књиге Данила Киша и “Пешчаник” је имао бурну судбину, јер је Киш за њега 1972. добио НИН-ову награду за роман године. Пет година касније, током полемике око књиге “Гробница за Бориса Давидовича” и оптужби за плагијат, Киш је протестно вратио НИН-ову награду, јер је тадашња редакција овог недјељника објавила неколико оптужујућих напада на Кишову књигу и његов умјетнички поступак. Ипак, треба поменути да су књижевни критичари, који су у различитим периодима учествовали у жирију, додијелили “Пешчанику” друго мјесто на листи најбољих романа који су овјенчани овом наградом уочи педесетогодишњице додјељивања НИН-ове награде 2003. године.

“Пешчаник” важи за једну од најпревођенијих књига у српској књижевности, а први превод објављен је 1974. године на мађарски језик. Потом су услиједили преводи на албански, пољски, француски, шведски, румунски, њемачки, шпански, холандски, енглески, италијански, хебрејски, јапански, грчки, фински, бугарски, словеначки, руски и кинески језик.

Писац

Данило Киш (1935 - 1989) био је романсијер, приповједач, есејиста, драмски писац, преводилац са француског, руског и мађарског језика. Један од најважнијих писаца у историји српске књижевности почео је каријеру као пјесник, а потом се окренуо писању прозе којом је у другој половини 20. вијека извео поетички преокрет унутар наше литературе. Објавио је романе “Мансарда: сатирична поема” (1962), “Псалам 44” (1962), “Башта, пепео” (1965), “Пешчаник” (1972), али и књиге прича “Рани јади: за децу и осетљиве” (1969), “Гробница за Бориса Давидовича: седам поглавља једне заједничке повести” (1976), “Енциклопедија мртвих” (1983) и “Лаута и ожиљци” (постхумно објављене приче, 1994). Такође је аутор бројних књига есеја и полемика од којих је најпознатија “Час анатомије”.

Пише: Бранислав Предојевић