Крагујевчани Ана и Дарко Спасић имају кућу пуну радости, јер подижу чак седморо дјеце. Признају сви, ужељели су се школе у коју су кренула четири ђака, а припрема нимало није била јефтина.

Ана и Дарко вјенчали су се прије 18 година и већ након годину дана добили прво дијете, Милицу, која сада има пуних 17 година. Наредне године добили су Теодору, а двије године потом и Анастасију (14). Сљедећа принова била је Марија (11), а за њом је стигла и Ђурђија (5). Гаврило, једини дјечак, има три године. Најмлађа, Василија је још беба, јер је дошла на свијет 14. јануара ове године, пише Блиц.

Обавеза у овој многочланој породици има пуно. Али почетак школске године је посебан догађај, јер имају чак четири ђака. Два средњошколца и два основца. Милица иде у трећу годину гимназије, Теодора је други разред у Другој техничкој школи на смјеру за дизајн. Анастасија је осми разред, а Марија иде у пети разред основне школе.

Ђурђа и Гаврило крећу у обданиште. Само Василија остаје кући са мамом.

– Једва чекам да крену у школу јер мислим да је то много боље него онлајн настава. Прије свега, због њих, јер треба да се друже са дјецом и да директно слушају наставу. За нас је период када су слушали наставу од куће био јако компликован. Четири ученика која треба да прате наставу од куће. Гужва око телевизора и око компјутера, не може се у исто вријеме, и било је немогуће то ускладити. Цијелог дана читање, писање, праћење – прича Ана Спасић.

Да је боље да дјеца крену у школу, мисли и Дарко.

– За вријеме изолације и забране кретања сви смо били у кући, имамо и двориште, па су ту дјеца излазила. Али важно је да се крећу, да се друже са својим вршњацима. Ако су већ уведене неке мјере предострожности и заштите од заразе, онда ће да се поштују. Нормално је да се одржава хигијена, да се перу руке сапуном. Па то је било и када смо ми били ђаци. Већина родитеља је у анкетама хтјело да дјеца иду у школу. Тешко је мотивисати дјецу у ово вријеме да уче од куће – каже Дарко.

За ове ђаке је потребно обезбједити уџбенике, прибор, свеске. За Марију и Анастасију уџбенике добијају бесплатно, јер су оне треће и четврто дијете. Али за Милицу и Теодору купују. Свеске за све. Све то кошта око 60.000 динара (око 1.000 КМ).

– Купујемо књиге на рате, и изађе нам око 5.000 динара мјесечно. Оно што може да се копира од књига, то радимо да уштедимо. За Теодору је то мало специфично, јер су потребне боје, папири. Штафелај смо добили на позајмицу – објашњава Дарко.

Спасићи кажу да треба да се буде прави финансијски акробата да би се подмириле све потребе за многочлану породицу. Дарко ради као медицински техничар у Хитној помоћи, а свира и у једном рок бенду. Ана је економиста, и ради у једној приватној фирми за минималац, и то у производњи, не у својој струци.

Највећи издатак је за храну јер треба сваки дан направити 27 оброка, а преко тога обезбједити и ужине, воће, па и понеки слаткиш.

– Имамо идеју да набавимо неки плац у близини града, да можемо да произведемо храну, да засадимо башту, јер су нам трошкови велики. Нама треба килограм меса дневно, и то је минимално јер спремамо углавном кувана јела. Наша дјеца су скромна, немају велике прохтјеве, али када их има пуно и када се сабере колико радних дана им треба за ужину, добије се велика сума – каже Ана.

Кћерке атлетичарке

Четири дјевојчице се баве атлетиком, и спорт изискује трошкове. Спринтерице насљеђују једна од друге, али опет је потребно улагати у опрему, јер пар патика за скакање коштају око 100 евра.