Прича о два ратна друга, капетану Матић Миладину, тада командиру одјељења у ПТ воду 4. батаљона Војне Полиције и поручнику Обраду Гвозденовићу, припаднику Диверзантског одреда у 65. ЗМтП.
Освануо је 6. април. Дан предиван, право прољеће. Обавио сам устаљене послове са својим одјељењем против-тероростичког (ПТ) вода, које је по оцјенама команде било најбоље у ПТ воду. У канцеларији смо сједили Боро, Ђеле, Мирсо, Перко, Среле и ја. Препричавали смо догађаје и износили свако своју оцјену новонастале ситуације.
Изненада из правца Враца и Требевића су се зачуле јаке детонације.
– Узбуна! Из ходника је дискусију прекинула наредба дежурног. За пуних пет минута ПТ вод је са пунм борбеном опремом био на задатом положају. Распоредио сам одјељење и издао додатне наредбе. Кроз неколико минута дотрчао је курир команданта батаљона и позвао све старјешине на састанак. У сали за састанке мучна тишина. Благи жагор прекиде долазак команданта.
– Другови почео је рат, рече и пређе погледом по сали и старјешинама. Нисмо се изненадили јер смо овакав развој ситуације и очекивали. Командант поче издавати наређења око обезбјеђења касарне. ПТ вод убрзо добија задатак да појача истурено командно мјесто (ИКМ) 2. војне области (2.ВО) „Босут-2“ које се налазило на Златишту (Требевић). Остале јединице остадоше у Касарни, сем једног одјељења из нашег вода које је обезбеђивало команду 2.ВО на Бистрику. Са Златишта је поглед на град био величанствен, а с обзиром на то да на војску још увијек није било напада, уживао сам посматрајући Сарајево, и размишљајући да ли ћу више икада у њега ући.
Пушкарања су се повремено чула у појединим дијеловима града. Код нас је ситуација била мирна. Војницима сам издао наређења и распоредио их као да ће сваког момента започети напад. Са касарном смо имали телефонску везу и знали смо у сваком моменту шта се дешава.Како су дани одмицали све више се стезао обруч око касарни и војних објеката. Пошто сам био на ИКМ-у знао сам у сваком моменту шта се дешава у зони одговорности 2.ВО, тј. БиХ јер је зона одговорности захватала читаву БиХ и дио Хрватске.
Вријеме смо проводили, како смо на малом и скученом простору најбоље могли организовати, али смо највише времена проводили на стијени са које се могло скоро цијело Сарајево видјети, те нам је то уједно била осматрачница. Сате и сате сам проводио са двогледом у руци док сам посматрао град у коме сам провео петнаест година. Обузимала ме је језа, а уједно и туга јер сам у њему провео најљепше године живота.
Са осматрачнице сам посматрао припаднике Зелених беретки и њихов положаје. Мада још увијек није било наших већих сукоба, у њима сам видио непријатеље. Тако проводећи вријеме на стијени, ухватих преко мотороле разговор двојице старјешина, један глас од њих двојице сам препознао. Послије провјере установих да је то глас поручника Обрада Гвозденовић из Малог поља код Хан Пијеска, са којим сам се упзнао на Брегани при обезбеђењу ремонтног завода од 31. августа до 6. септембра 1991. године, а иначе смо још били и земљаци. Био је то стасит младић, веселе нарави, склон шали и весељу. На служби је био у Диверзантском одреду (ДОд), 65. Заштитног моторизованог пука. Разговор је водио са својим командантом капетаном Лабудовићем. Тајни назив му је био Кондор. Било ми је драго да га чујем. Са својим ДОд обезбјеђивао је Војну болницу Сарајево (ВБС). Договорих са њим канал на којем треба да се чујемо и по потреби сарађујемо, јер сам ВБС видио као на длану и могао сам му користити у осматрању дијелова које он није видио и помоћи око извршења задатака.
– Кондоре овдје Мунгос, чујемо се на двојци (канал на Мотороли)
– Важи земо, зови по потреби, имаћу једну моторолу на том каналу, одговори Гвозденовић.
– Чувај се, рекох му.
– Такође друже мој, завршисмо разговор и ја се вратих својим редовним активностима.
Од тада сам се свакодневно чуо са другом који ме је одушевио и оставио утисак храброг и обученог старјешине. Дани су пролазили споро, а одвојеност и брига о породици представљала ми је свакодневно оптерећење. Објекат који смо обезбјеђивали није био нападан и код свих нас је владала нека опуштеност. Слободно смо се кретали као да не постоји опасност и да смо на некој војној вјежби. Свакодневно сам са стијене гледао припаднике Зелених беретки како са крећу и са бојажношћу осматрају наше положаје. Били смо на доминантнијем положају у односу на њих.
Таман кад кренух назад у објекат, зачух рафал, који ме срећом промашио. Зрна су погађала испод мојих ногу. Бацих се у заклон и узвратих ватру на нападаче.
– Узбуна ! Сви на положај, -шумом се проломила наредба командира ПТ вода, Перка. Убрзо у мој заклон дођоше војници из мог одјељења, а ја се повукох према објекту, како би помогао Командном воду (КВ) у организовању одбране. Ватра из оружја била је жестока, права канонада и одјекивала је Требевићем. Напад је послије жестоке борбе одбијен. Закључио сам да је био више организован како би испитали јачину наших снага, него усмјерен у том трнутку на заузимање објекта.
– Ранише Улија, рече Атила, те потрчах у правцу заклона гдје је био распоређен.
– Није страшно, неће гром у коприву, рече Уле. Уочио сам да повреда није страшна, али ни безазлена. Зрно, које се рикошетирало од камена, се распало и један дио се забио у око, толико мали да се једва примјећивао. Не оклијевајући сам од командира захтјевао да га одмах пребацимо у Војну болницу, што је и одобрено. Са четири војника смо се Пухом одмах пребацили до ВБС-а, користећи пут који је по обавјештењима био сигуран. Доктор је, додуше уз много муке извадио кошуљицу зрна, превио око, те рекао да Ули остане под надзором љекара у болници, што је овај енергично одбио.
– Идем назад, горе су ми другови, бићу им потребан, рече Ули.
Ипак сам прихватио и одлучио да га вратим са собом. Боравак у ВБС-у сам искористио да се видим са Кондором, тј. са поручником Гвозденовићем. Поновни сусрет је био дирљив. Осјетио сам да ме испунила срећа, као да видим рођеног брата. Седам проведених дана у Словенији су нас толико зближили и учинили нас друговима, као да се знамо годинама.
– Гдје си земо кућо стара, дочека ме Обрад, стеже ми руку и чврсто ме и братски загрли.
– Чудна је судбина, морамо бранити родни крај ако затреба, рекох му.
–Ал’ си накићен, као Божићна јелка, зеза ме Обрад, загледајући мој Хеклер, пиштољ, панцир и све остало што је било на мени.
– Знаш ваљда како су наружане муње, али чини ми се да си ти ипак већи специјалац од мене, одговорих му у шали.
Попили смо по сок у кантини и препричавали догађаје из Брегане.
– Нису нас смјели напасти кад сте отишли, бојали су нас се и Словенци и Хрвати, рече Обрад.
– Нисам ни сумњао у вас, ви сте најобученија јединица у ЈНА, испред Војне полиције, рекох му у шали.
Вријеме је брзо пролазило и морао сам се растати са другом. У његовим очима видио сам само топлину, сијао је од среће, јер се нашао у својој Босни послије службовања у Хрватској. Био је ведрији него раније, каквог сам га упознао. Детаљно смо се договорили о даљој сарадњи и активностима и ја са екипом напустих ВБС и без већих проблема дођох на објекат.
Већ је падала ноћ. Небо је било ведро. Посматрао сам Сарајево које је комплетно сијало. Био је то диван призор са стјене коју сам користио као осматрачницу. Догађај из претходног дана није наговјештавао ништа добро, осјећао сам дубоко у себи да ће наступити тешки дани и у мени је завладао чудан немир јер бојао сам се и стрепио за живот сваког војника који су послати у војску прије годину дана и повјерени мени као старјешини који сам им био и отац и мајка и брат и сестра, једном ријечју био сам им све. Морао сам предузети све како би их живе вратио њиховим кућама. За мене је ова ситуација била нешто ново, није то била војна вјежба гдје су меци школски, а бомбе вјежбовне, то је био рат. Рат за који сам се обучавао и спремао од своје петнаесте године, али непријатељ није био онај за кога сам се спремао, непријатељ је био мој народ. Морао сам се привићи на новонасталу ситуацију и преузети мјере заштите живота својих људи и старјешина команде коју сам обезбјеђивао. Ишао сам од положаја до положаја, од стражара до стражара и тако им уливао сигурност, иако им исте није недостајало. Били су то све момци тек пунољетни, пуни снаге, живота и самопоуздања. Врхунски обучени и увјежбавани у руковању наоружањем, а прије свега физички припремљени за најтеже напоре. То ми је уливало сигурност да ћу у овом задатку успјети.
Свакодневно смо добијали информације о свим збивањима из прве руке јер смо били уз команду 2.ВО, која је из дана у дан радила у већ ратним условима. Април је већ био на измаку, а напади на припаднике ЈНА су били све учесталији. Непријатељ је блокирао све касарне широм БиХ, а снабдјевање је вршено отежано, и то само уз политичке договоре. Исјечене су све везе које су ишле из касарни, само је остала веза између команде 2.ВО на Бистрику и ИКМ-а на Златишту, која је ишла специјалним подземним каблом, који је постављен и чуван као војна тајна, а радило се о чворишту названом „Босут“. Са касарнам је одржавана само радио веза, помоћу које су се слала наређења командантима касарни, како треба да поступају. Са касарном Виктор Бубањ и нашим батаљоном су прекинути контакти и нико није ни долазио ни одлазио из ње. Није била у потпуној блокади, али је било ризично и несигурно свако кретање ка њој. Политички притиснута војска се још увијек држала по страни, иако је била скоро етнички чисто српска, али још увијек је била ЈНА.
Освануо је и тај 2. мај, био је то најтежи дан у мом животу до тада, јер догађаји који су га обиљежили су оставили дубок траг у мом животу. Почео је уобичајно, свако је извршавао своје дужности. Сједио сам испред зграде и разговарао са Перком и медицинском сестром Јагодом која је била болничарка у команди.
Миран разговор прекину дежурни команде:-Нападнут је Дом ЈНА има погинулих и рањених, такође возило које је превозило храну је упало у засједу!
– Гдје?, упита изненађено Перко.
– Упало код чесме у засједу, одговори дежурни.
Чим сам сазнао за те вијести одмах сам отишао на стијену да осмотрим град. Пребацио сам моторолу на двојку и позвао Кондора.
– Кондор овдје Мунгос, јави се.
– Кондор на пријему, чујем те за пет, одговори Обрад.
–Знаш ли шта се дешава у Дому ЈНА, јесу ли ту рањени војници?, питао сам.
Нису још довежени, спремају се возила, можда ћу и ја са њима. Журим, чујемо се рече и прекиде разговор.
Са стране сам осматрао Дом ЈНА, али се ништа није могло уочити. Двогледом сам осмотрио све касарне и њихову околину. Сарајевске улице су биле пусте. Људи су само из нужде напуштали своје домове, претрчавајући брисани простор. Дуго сам осматрао и гледао кроз двоглед, док ме непркину глас из мотороле.
– Мунгосе идем, чујемо се, био је то Обрад.
– Чувај се друже, одговорих, а тијелом ми прође нека језа, јер сам знао колико је опасан задатак који обавља.
Двогледом сам уочио два Пинца, која су се кретала као пратња санитетима из правца Војне болнице. Пут је био чист и кретали су се брзо. На Скендерији близу предсједништва зачу се страховита пуцњава, ништа нисам могао видјети јер су Пинчеви замакли за трамваје који су ту стајали, а који су нешто касније запаљени.
– Кондоре јави се, рекох на моторолу. Поновио сам више пута, али безуспјешно. Слутња која се у мени рађала била је страшна. Немогуће, помислих да се нешто страшно могло десити. Још неколико пута сам прозивао Кондора, али није се јављао. Од ватре и дима се ништа није видјело. Након више покушаја, напокон на мотороли се зачу глас.
– Мунгосе, овдје Кондор-1, сви су мртви– рече глас који ме ошину као муња. Срце као да престаде да куца. Нисам вјеровао, мислио сам да је лаж.
–Како мртви, гдје је Обрад?, питао сам.
– Сви су мртви, ја сам рањен у обје ноге. Пиши адресу и јави мојој породици, рече тешко дишући, а био је то капетан Лабудовић, командант ДОд, Обрадов предпостављени старјешина.
– Издржи, стиже појачање, рекох, угледавши како из правца Долац Малте иду три „Видре“ и два БОВ-а из наше јединице.
– Не могу, убићу се – рече Лабудовић и веза се прекиде.
Узалуд сам поново прозивао, али одговора није било. У једном тренутку се поново јавио, али сам је тешко говорио. Храбрио сам га да издржи, јер су се наши транспортери приближили на стотињак метара од мјеста жестоког окршаја. У том тренутку их нисам више видио јер су замакли иза зграда. Чекао сам са нестрпљењем да видим шта ће се десити. Одједном један наш БОВ муњевито, под заштитом ватре сопственог митраљеза, дође на мост на Скендерији, окрену се и стаде у заклон иза камене ограде. Митраљез је непрекидну пуцао, примјетих да је неко од посаде изашао и да се пузећи приближава једном рањенику, затим га узима и увлачи у БОВ, а затим још спашавају два рањена диверзанта и одлазе у правцу Војне болнице. Прва Видра је прошла према команди 2. ВО на Бистрик, а остала три транспортера се окренуше и вратише назад према Виктор Бубњу.
Нисам могао вјеровати својим очима, срце ми обузе туга, а сузе саме кренуше. Најтеже ми је било што у тим тренуцима нисам могао помоћи својим друговима. Улетих у команду да видим шта је тачно било, јер су везе функционисале и сваког момента се знало шта се дешава. На лицима официра уочих блиједило, а у оперативној сали је владао тајац.
Шта се десило на Скендерији?, упитах.
– Нападнута је пратња санитеског транспорта, одговори пуковник Цветковић.
– Погинуло је једанаест припадника диверзантског одреда, одговори са тугом.
– Кога је извукла посада БОВ-а?, упитах.
- Рањени су пребачени у Војну болницу, не знамо имена, рече пуковник.
Изађох из сале и сједох испред зграде. Слике су летиле испред очију, као да сам гледао филм. Сјетих се мог посљедњег сусрета са Обрадом, официром који је тек осјетио живот. Његова фигура ми се јасно оцртавала у глави. Наши догађаји које смо преживјели у Брегани, током блокаде, почеше се редати један за другим. Нисам могао вјеровати да га више никад нећу видјети. Када сам се прибрао, одлучио сам да информишем војнике о новонасталој ситуацији и наредио мјере које треба подузети као да ће сваког момента почети напад на објекат. Више нисам вјеровао никоме, мрзио сам сваког ко је на страни нападача војника ЈНА. Извјештаји из врховне команде су стизали свакодневно. Нисам се много обазирао на то, посветио сам се у потпуности ситуацији кој се погоршавала из сата у сат.
Навече сам од Перка сазнао да ће сутра бити евакуисана команда 2. ВО са Бистрика у Лукавицу, те да је договорено да генерал Кукањац и Изетбеговић буду на челу колоне у пратњи УНПРОФОР-а. Колони је гарантована безбједност од стране муслиманске стране. У пратњи колоне ће бити ангажовани и „Видра“ и БОВ који су се успјели пробили данас до Бистрика.
– Послије овог данас шта се десило ја им невјерујем, рекох Перку.
– Не смију напасти колону, ту је УНПРОФОР, а и Алија је као гарант споразума, рече Перко.
– Дај Боже, одговорих, а кроз главу ми поново прођоше слике данашњих догађаја.
Ноћ сам провео са војницима на положају, јер покушај да заспим је био безуспјешан. Тако смо и дочекали трећи мајски дан. Сунце је изашло иза падина Требевића, осјећао се мирис природе и свјежине, онај прави планински. Борови који су нас окруживали поносно су пркосили и гордо се уздизали према небу. Тог дана обезбјеђење објекта је појачала посада Против-авионског топа (ПАТ 20/3 мм) популарно међу војницима названог „троцјевац“, која је упућена са положаја Против-ваздушног пука, који је био удаљен неких 1,5 км високо на Требевићу. Убрзо смо одредили мјесто гдје да се постави и појача одбрану. Поставио сам и минобацаче и одредио рејоне дејства. Око објекта сам поставио неколико минских поља, са мањим бројем мина. Тренутне активности прекину Перко.
– Напали су колону са Бистрика!, сав задихан рече Перко.
– Како напали, а УНПРОФОР, зачудих се.
– Они су били на челу колоне, а напали су средину и зачеље, одговори Перко.
– Има ли губитака?, упитах.
– Ништа не знамо, за петнаестак минута ће стићи први дио колоне у Лукавицу, па ћемо имати више података, забринуто рече Перко.
Заједно се упутисмо ка оперативном центру, да би сазнали нове информације. Ступили смо у везу са касарном и командом батаљона, како би провјерили ситуацију у самој касарни, јер смо се бринули за судбину припадника наше јединице, који су данима блокирани у њој. Сазнасмо да је један резервиста погинуо од снајпера у нападу на касарну, и да се добро држе, с обзиром на ситуацију. Такође су нас извјестили и да је заробљена посада „Видре“ која је била на зачељу колоне. Те вијести нам се нису нимало свидјеле, а посебно догађаји који су се непредвиђено одвијали и низали једни за другим.
– Перко ово не ваља, предлажем да упознамо све војнике и да се припремимо, јер сумњам да ће нас муслимани заобићи, рекох.
– Слажем се, послије обједовања ћемо све информисати и припремити на најгори сценарио, потврди моју мисао Перко.
– Важи друже, бићу код осматрача на брду, ако шта буде требало зови, и упутих се горе.
По доласку у објекат сазнао сам да је дио колоне са Бистрика стигао у Лукавицу, да су у колони убијена четири официра, неколико војника и жена која је била грађанско лице на служби у ЈНА. На челу је био наш БОВ са старијим водником Шабаном Хајдаревићем, из прве чете, искусним и провјереним борцем, који је остао веран ЈНА и који није напустио јединицу. Позвао сам га одмах телефоном да ми исприча из прве руке шта се десило.
– Хало Шабо, Матке овдје, како си друже?, питао сам га.
– Добро Матке, ако се тако може рећи, онако тешко одговори Шабан.
– Шта је било доле, ко је од наших заробљен?, забринуто га питах.
– Јуче је Магазин тешко рањен у БОВ-у код Дома ЈНА, а тројица војника погинула, за остале чланове посаде не знам, рече ми.
– Шта је било на Скендерији јуче?
– Био сам доле и извукао сам три рањена диверзанта.
– Гледао сам те са осматрачнице, свака ти част. Реци ми знаш ли им имена?, интересовало ме је, надајући се да је Обрад међу њима.
– Био је водник Матић и два војника, одговори ми.
– А остали?
– Остали су изгинули. Призор је био стравичан, пола их је изгорило. Погођени су ручним ракетним бацачем, објашњавао ми је Шабан.
– Ау, брате, био ми је ту један другар, Обрад Гвозденовић. Да ли знаш са сигурношћу да је и он погинуо?
– Не знам, али све што је остало живо извукао сам.
– Хвала ти, рекох, а сузе само што не ударише на очи.
– Како сте ви Матке, има ли код вас дејстава?
– Нешто ситно је било, али смо спремни па шта буде.
– Не дај се друже, ако шта буде требало долазим.
– Хвала Шабо и видимо се, завршисмо разговор који ме још више дотуче.
Поново ми пред очима слике јучерашњег призора, те сам се осјећао као изгубљен. Перко је постројио вод и информисао све о догађајима. Сви су га нијемо посматрали и слушали са великом пажњом. Неколико дана касније по доласку у Лукавицу у касарну „Слободан Принцип-Сељо“ отишао сам сам са Шабаном до кантине.
– Мој Шабо видиш шта се дешава. Ко би рекао да ће се ово нама десити, започех разговор.
– Јеби га Матке, нисмо ми криви, завадише народ, а нигдје нисмо били дочекани као у Босни. Народ је волио војску, знаш и сам, рече Шабо.
– Јесте, али људи прекршише заклетву. Није што је пред тобом, али ти си једини остао до сада. Ово је још увијек ЈНА, а што су Срби остали већином у њој нисмо ми криви. Знам да ти је тешко и да су те твоји осудили, али ти не гријешиш. Остаћемо заједно док год постоји ЈНА, а послије по избору и савјести“ храбрио сам Шабу.
– Ја сам тако одлучио, рече Шабо, а лице му се зацрвени те ми би непријатно. Перко је само ћутао и пијуцкао кафу.
– Реци ми Матке, гдје је твоја породица?, упита ме Шабо.
– Смјестио сам их на Пале у неки хотел, у задњем моменту и већ двадесет дана нисам их видио. Чујемо се телефоном. Добро су и што је најважније нису гладни ни жедни. Гдје су твоји, јесу ли на сигурном?
– Још су на Мојмилу, забринуто одговори Шабо.
– Како је било на водоводу?, упитах га.
– Било је густо, једва смо се извукли и вратили у касарну, одговори Шабо.
– Шта је било на Скендерији, причај ми.
– Језиво Матке, прави пакао. Људи су горили, помогли смо коме смо могли, са неком тежином ми одговори Шабо.
У мени оживи слика коју сам гледао са стијене, тог 2. маја и изгубљеног друга поручника Гвозденовића, те ми суза сама крену низ образ. Шабан ме потапша по рамену и рече: Е мој Матке, туга је и срамота губити главе од свог народа“…
Из ратног дневника капетана Матића
