Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Васиљ Грђић – заборављени витез српске историје

Васиљ Грђић, рођен у Гацку 1875. године, био је српски просвјетни радник, публициста, политичар и национални борац, један од најзначајнијих представника српског отпора аустроугарској власти у Босни и Херцеговини.

Потицао је из угледне гатачке породице Грђић, а већ са три године остао је без оца Ристе, што ће рано обиљежити његов живот и додатно учврстило његов снажан, непоколебљив и бунтовнички карактер.

Његов старији брат био је познати етнолог и публициста Лука Грђић Бјелокосић, док је са братом Шћепаном, такође политички активним, остао упамћен као једна од чувених „гатачких двојница“.

У аутобиографији Васиљевог најстаријег брата Луке Грђића Бјелокосића, коју је објавио Владимир Ћоровић 1919. године у Гласнику Земаљског музеја за Босну и Херцеговини, Лука о поријеклу своје породице пише: „Наша породица је из Домрка у Гацку, али су ми преци поодавно доселили у Мостар. Наше најстарије презиме је Бјелокосићи, али како у Херцеговини много породица има надимак, који се после усвоји, тако је и наша породица мијењала своје презиме, те је данас позната под именом Бухе, изузев наше куће који се зовемо Грђићи”...

Школовао се у Гацку, Мостару и Сарајеву, а студије је наставио у Бечу и Грацу, гдје је завршио филозофију. Још као гимназијалац укључио се у рад српских омладинских организација и рано постао један од најактивнијих представника млађе генерације српских националних радника.

Био је уредник и сарадник више српских листова, међу којима су „Српска ријеч“, „Народ“ и „Преглед“, али је најдубљи траг оставио у Српском културно-просвјетном друштву „Просвјета“. Од 1907. године био је њен генерални секретар и готово три деценије један од кључних људи њеног рада. Захваљујући његовом ангажману, „Просвјета“ је израсла у једну од најважнијих српских културних и просвјетних институција у Босни и Херцеговини.

Грђић је био и посланик у Босанском сабору, гдје је заступао срезове Гацко, Билећа и Невесиње. Познат по оштрим и принципијелним говорима, није прихватао компромисе са аустроугарским властима. Његов став најбоље осликавају ријечи које је записао у првом броју „Српске ријечи“:

„Никакав народ није дошао до своје среће ћутањем ни тужењем, него отвореном борбом против свакога ко му стоји на путу и пријечи му да се може правилно развијати.“

Због свог политичког и националног дјеловања Грђић је након сарајевског атентата ухапшен. Постао је првооптужени на чувеном Бањалучком велеиздајничком процесу, на којем је суђено 156 Срба из Босне и Херцеговине.

Процес је завршен 1916. године, а Грђић је, заједно са још петнаесторицом оптужених, осуђен на смрт вјешањем. Смртна казна му је касније преиначена у доживотну робију, након дипломатских интервенција, посебно шпанског краља Алфонса XIII.

Из зеничког затвора пуштен је 1. новембра 1918. године, непосредно уочи слома Аустроугарске и стварања нове југословенске државе. Његов повратак у Сарајево дочекан је као повратак човјека који је у годинама тамновања постао симбол отпора и страдања.

Васиљ је уживао велики углед и искрену наклоност народа, како у родном Гацку и Херцеговини, тако и у Сарајеву, гдје је годинама живио и радио.

По завршетку рата наставио је политички и просвјетни рад. Био је члан Народног вијећа за Босну и Херцеговину, приступио је Демократској странци и биран је за народног посланика у Скупштини Краљевине СХС.

Ипак, његов највећи животни позив остала је „Просвјета“.

Грђић је преминуо у Београду 26. октобра 1934. године, у 59. години живота. Сахрањен је у Алеји великана, уз велико присуство народа и бројних јавних личности.

Његов сарадник и пријатељ Перо Слијепчевић назвао га је „генералним секретаром српства у Босни и Херцеговини“, док је приликом његове сахране епископ Николај Велимировић говорио о човјеку чији је „пламени дух грејао људе, а палио нељуде".

Иако је за живота био један од најугледнијих Срба свог времена, његово име данас није довољно познато широј јавности.

Васиљ Грђић остао је упамћен као човјек који је свој живот посветио просвјети, националном раду, истини и правди.

Његово име заслужује мјесто у широј култури памћења српског народа.