Промоција књиге „Реци ћаћи да тражи камион“ која садржи приче више аутора на тему егзодуса сарајевских Срба, одржана је вечерас у сали општине Источна Илиџа.

Књига представља важно свједочанство о страшном, историјском тренутку који је задесио Србе у Сарајеву, а на промоцији су говорили проф. др Саша Кнежевић, Бранко Пјевић и проф. др Дарко Ђого.

Професор на Филозофском факултету у Палама и уредник публикације Саша Кнежевић навео је да је егзодус најзначајнији историјски догађај по идентитет Срба у Републици Српској и као такав требало би да има много значајније мјесто у култури памћења.

Према његовим ријечима, култура памћења не вриједи ако се јавно не износи.

- О њој се треба говорити на јавним окупљањима и о њој треба објављивати књиге јер су оне чувари памћења овог народа – рекао је он.

Говорећи о књизу, Кнежевић је истакао да су из унутрашње перспективе покушали испричати причу о егзодусу.

- Један од аутора је у мајчином стомаку изашао из родне куће. Неки од аутора су дјечаци који читав живот носе то бреме на плећима. Потпуно смо промијенили причу која је уобичајна и говорили о личним причама којих, засигуно, има још 1000 и у којима би се људи врло лако препознали – рекао је он.

Професор на Богословском факултету у Фочи Дарко Ђого навео је да егзодус представља грчко-латински назив књиге који познајемо као „Излазак“ и метафора егзодуса и изласка је укоријењена у старозавјетном казивању о Јеврејима који излазе из Египта у слободну земљу.

- Јевреји излазе из једне богате цивилизације која жели да их пороби да би били слободни макар и у пустињи – рекао је он.

Према његовим ријечим, понекад се чини да та жртва српског народа није цијењена јер судбина сарајевски Срба се распршила попут њих самих.

- Неко је отишао у Бијељину, неко у Братунац, Београд, Мелбурн, Калгари и чини се да се наша прича разбила на 150.000 појединачних прича од којих ниједна нема ту снагу да исприча оно што колектив треба да памти – истакао је Ђого.

Како је истакао, Срби не траже статус хероја већ да дијете у Дервенти, Бијељини или Лесковцу и Никшићу зна да је опстанак српског народа и слобода у Републици Српској плаћена са ужасном жртвом,  животима бораца, али и остављеним животима и историјом сарајевских Срба, која је жртвована да би сада живјели слободно и достојанствено.

Начелник општине Источна Илиџа Маринко Божовић, која је и помогла штампање ове публикације, рекао је да су за стварање Републике Српске сарајевски Срби дали животе, дијелове тијела, али и огњишта.

У марту 1996. године, након потписивања Дејтонског мировног споразума, Срби су морали напустити своја огњишта у сарајевским насељима Илиџа, Илијаш, Хаџићи, Грбавица, Враца, Рајловац и Вогошћа. Осим тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи су откопали посмртне остатке својих најмилијих не желећи да муслимански вандали скрнаве њихове гробове.

Према Божовићевим ријечима, минулих година се о томе јако мало причало и знало, а и онај ко је о томе говорио, говорио је шапутајући.

- У овом периоду се сјећамо и обиљежавамо егзодус, а ове године је општинска управа дала свој допринос и помогла штампању ове публикације – рекао је он.

Душан Пејић, који је егзодус преживио у мајчином стомаку, рекао је да је у тексту који је уврштен у публикацију испричао како је било одрастати једном избјегличком дјетету у  Сребреници.

Бојан Вегара из Хаџића, по чијој причи је и публикација добила име, појаснио је да је рукопис настао у децембру 1995. године када је дошао код бабе.

- Баба је наваљивала да тата нађе камион, да све буде спремно за одлазак, како не би остали и доживјели оно што је њена породица доживјела послије Другог свјетског рата, када је све заборављено и поништено. То је оно што сам спојио у овој причи - нагласио је Вегара, додајући да је у вријеме егзодуса имао 16 година, те да га је пут однио у Братунац, као и многе сарајевске Србе.

Издавач публикације је Удружење гуслара и епских пјесника РС - 2013.