Кроз пост - покајнички или самохвалисаво?

15.03.2021. 18:06
0
ИЗВОР: Катера

- А другима који мишљаху за себе да су праведници и друге унижаваху (Христос) каза причу ову: Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник (митар). Фарисеј стаде и мољаше се у себи: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник(митар). Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се - (Лк.18,9-14)  .         

- Људи ће бити самољубиви,среброљубиви,

хвалисави, гордељивци, хулници непомирљиви,...

клеветници, недоборољубиви, надувени...

који имају изглед побожности,

а силе њезине су се одрекли -

(2 Тим. 3, 2-5).

Захваљујући предању цркве која литургијским етосом Духом Светим дише кроз вијекове и данас се хранимо соковима Истине и путоказима који нас воде Христу. У Цркви је чувано и сачувано свако здраво и животодавно настројење, па и самопрекоријевање као метод ослобађања од лажних извора егзистенцијалне жеље. Оци су његовањем расуђивања задржавали духовни правац црпећи свој принцип из вјечности – из Литургије, која представаља присуство Васкрслог Христа у заједници ученика и тиме тајанствено учешће у будућој стварности. Чувајући своје благо - Тамо гдје мољац не нагриза и рђа не квари - (Мт. 6, 19), дакле, везујући свој живот за оно што се има збити у есхатону (Царству Небеском) ми у њега (у свој живот) овдје и сад уграђујемо расуђивање. Посматрајући свијет са освештаним расуђивањем, посматрајући га из Будуће реалности, поучени Господњим ријечима и предањем цркве кроз учење отаца, увидјећемо који поступци неће преживјети у сусрету са надолазећим Царством Божијим. Самоуздизање са одсуством љубави свакако да нема мјеста на вјечној „гозби Царевог Сина“.

За разлику од фарисејевог високоумља митарево – цариниково (мито - царина) самопрекоријевање афирмише не само јеванђеље, већ и дјела апостолских ученика и оци учитељи у својим списима, а са великом пажњом га наглашавају подвижници у аскетским дјелима свих вијекова. Самопријекор као јединствени начин храњења смирењем у нашој борби са гордошћу – погубном карактеристиком пале људске природе, неизоставна је пракса било којег подвига у који се својевољно упуштамо хитајући ка спасењу.

Када се каже самопрекор (ијевање) ни најмање се не мисли на онај патолошки интроспекцијски приступ који често доводи до болесног самоунижења или самокажњавања, са понекад сасвим перверзним посљедицама, прелесним одласком далеко од самог Бога. Мисли се, дакле, на здрави духовни однос трезвене благодарности по којој се признаје општељудска грешност узрокована смртношћу и лична грешност, коју понекад пројављујемо на одиста интересантне начине. У том сопственом односу према себи са загледаношћу у Бога схватамо да сваки проблем превасходно треба да тражимо у својој природи и својој гордости. Самопрекоријевање је обрнута перспектива фарисејевог поимања о којем можемо читати у осамнаестој глави Јеванђеља по Луки. Фарисеј у тој причи Христовој самохвалисање, самооправдање и самодовољност доводи у славословину фазу. Он предочава истину да у нашој палој природи тиња жаока смрти која се храни погрешним егзистенцијалним соковима. У том „неправилном кретању душе“, како би рекао Свети Максим Исповиједник, фарисеј самооправдање утврђује на листи библијски најпомињанијих начина којима се задаје ударац Животу. Самооправдање је уствари једна од првих глупости којој је прибјегао човјек одмах након пада. Адам је, као што нам је познато, на Божије питање: - Адаме, гдје си - (Пост. 3, 9)? почео да се правда и да кривицу пребацује на жену и на самог Бога Који ју је створио: - Жена коју си ми дао, она ме наговори - (Пост. 4, 18). То исто је учинио и његов син Кајин након што је, гоњен љубомором, убио брата. Бог ни једног ни другог уствари није питао гдје су зато што Бог нема то сазнање, већ је питао да ли они знају гдје су, јесу ли свјесни шта су учинили себи кад су већ пробали са плода „познања добра и зла“, односно када су суд узели у своје руке. И наравно, без обзира на Божије препознавање непоштовања, неповјерења и непослушности, услиједило је оно опасно и увијек присутно самооправдање.

Исто, гордошћу проткано самооправдање, испољено кроз самохвалисање и „осољено“ самодовољношћу, налазимо на страницама Јеванђеља по Луки у овој причи о митару и фарисеју. У фарисејевим ријечима: - Боже, хвала ти што нисам као овај цариник - (Лк. 18, 11), овај пут налазимо самохвалу у молитвеној форми, што обраћање овог прелесног познаваоца „књиге“ и ревносног служитеља „закону“ чини бласфемичним. Фарисеј самоувјерен и горд фалцификује значење вјере и односа са Богом, а сигурност му даје количина новца који прилаже храму. Он у деформисаном усхићењу, арогантан пред Творцем, заљубљен у сопствену праведност, кличе Богу себи у славу. Ова јеванђелска прича која је изишла из уста Сина Божијег одвија се у храму - у светињи, и то не случајно. Фарисеји, свештеници тога доба, распели су Христа, а ми треба да се запитамо да ли Га управо ми клирици или људи који претендују да се налазе у неким црквеним структурама и управама, најученије не распињемо. Запитајмо се гдје смо у овој причи ми и они који су „упали“ у цркву из разних разлога и помислили да је њихова мисија комплетирана „увлачењем главе“ под сводове храма и плаћањем одређених чланарина, како би рекао фарисеј: - Постим два пута у недјељи, дајем десетак од свега што стекнем - (Лк. 18, 12).

У времену у којем живимо, вођени самохвалом и самооправдањем, склони смо да обоготворавамо све што посједујемо, оно што називамо својим. Често у ту мрежу својих обоготворавања увезујемо супружнике, дјецу, кућу, кола, дипломе, породична стабла, а понајвише себе, јер из тог егоцентризма сујетом заливана гордост порађа бројна идолопоклонства особито својствена данашњем човјеку хипертрофираног поштовања према личном „капиталу“.

У разговору са једним искусним свештеником који је годинама служио у Србији, а и годинама у Западној Европи, чуо сам интересантне цртице из пастирске психологије. Он, уз ограђивање од финалистичког става, каже како нашем народу у отаџбини поред сиромаштине која додатно фрустрира живот у заједници цркве проблем представља општа нерегулисаност друштвено - политичких односа. За разлику од нашег човјека у отаџбини, Србин на Западу пати од претјераних регула које су му душу збуниле. Овдашњи Србин (западноевропски) потрошио је изразе „Sorry“, „Please“, „Bitte“, „Es tut mir Leid“, потрошио их је упразно. Све теже се кајe и прашта. У минулим годинама моје службе, вели старац, највише ме је фрустрирало то што људи, и када су сасвим свјесни свог преступа, не успијевају суштински затражити опроштај. Након његове кратке (ис)повијести наставили смо да говоримо о теми митара и фарисеја.

Данима од тада размишљам о наступајућем посту кроз призму ове јеванђелске (при)повијести. Размишљам о прилици да по ко зна који пут, ми Хришћани (и Срби из отаџбине и из расијања) уђемо у обновитељно прољеће, упловимо у пост као простор који нас припрема за тајну празника Васкрсења. Размишљам о отвореној могућности да се пројавимо као покајници (преумљеници) или самохвалисави фарисеји којима је дух епохе замаглио духовну диоптрију тако да не видимо колико је „бестидно самохвалисање као општеважећа норма“ смртносно. - Свијет у коме живимо је у тој мјери прожет заглушујућом и грубом самохвалисавошћу да више и не примјећује да је та самохвалисава сујета постала његова природа - каже Александар Шмеман и наставља: - Да, управо је то рекао и један од највећих и најпрефињенијих пјесника нашега времена Борис Пастернак својим знаменитим стихом: - Све тоне у фарисејство - .

Усудио бих се рећи како у тој фарисејштини једну страст његујемо изнад свих, а то је осуђивање. Шта ради овај фарисеј него осуђује митара преузимајући тако Божију улогу, несвјестан громогласних ријечи поруке овог зачала јеванђеља по Луки: - Овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који се узвисује понизиће се, а који себе понижује узвисиће се - (Лк. 18, 14). Знамо како слатко умије бити осуђивање. Данас то радимо свуда, онако острашћено. Неријетко у заносу исконтруишемо нешто за шта немамо никава упоришта у истини, али нас понесе атмосфера и навијачки дух самохвале и самооправдања. У својим Мисионарским писмима Владика Николај на једном мјесту каже: - Ни о чему човјек драже не говори до о својим врлинама и туђим манама - , а за тако нешто наћи ћемо саговорника увијек и на сваком мјесту. Зар није ријеткост срести некога ко искрено презире клеветање и осуђивање? Таквог најчешће доживимо као некомуникативног и сумњивог. Када бисмо се само присјетили како умије да заболи када чујемо да нас је неко оклеветао и „узимао у уста“, ријетко бисмо сопсвену палост хранили туђим недостацима. Знамо из бројних искустава како се људи умију увриједити и на добронамјерну критику, неки се чак и разболе, али то им не представља опомену када се нађу у ситуацији да „решетају“ неког трећег. Гордост је дошла до усијања и, утопљени у бављења туђим манама почињемо да водимо мисаоне ратове и неријетко замрзимо једни друге на необјашњив начин.

Улазимо у Велики пост. У храмовима ћемо имати прилику да између осталог слушамо чудесну молитву Светог Јефрема Сирина која у својој потоњој прозби гласи: - О, Господе Царе, даруј ми да видим сагрјешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вијекове. Амин - !

Можемо ли се огреховљени, наликујући своје грешности свјесном митару, скрајнути у ћошак овоживотне позорнице и кротко признати да „без Бога не можемо ни преко прага“, да без Њега не можемо бити бољи? Можемо ли, поред свега што трпимо на општем и на личном плану, кроз пучину овог Великог поста до Свијетлог Васкрсења Христовог допловити са пет искрених ријечи на уснама, опомињући се „пет рана Христових“: - Боже, милостив буди мени грешноме(ој) - (Лк. 18, 13)?

15. март 2021. љета Господњег

Аутор: Протојереј Данило Дангубић

 

Коментари 0
Повезане вијести
Протојереј Данило Дангубић: Сусрет Протојереј Данило Дангубић: Сусрет
Најчитаније
  • Од сутра могуће кориштење туристичких ваучера у вриједности од 100 КМ
    19h 6m
    3
  • Борачка организација општине Пале: Саопштење за јавност
    21h 48m
    25
  • Урош Клисарић побједник "Конференције беба" у Источном Новом Сарајеву (ФОТО)
    16h 12m
    0
  • Осморица фудбалера потписала нове уговоре са Славијом
    22h 20m
    0
  • Душан Ремић одлази у Саудијску Арабију
    15h 14m
    0