и иначе у празничном озрачју дана ових,

двије ријечи намећу одасвуд?

Те двије ријечи су срећа и чекање.

Све некако личи на Десанкину

свевремену срећу која је лепа

само док се чека.

Желим да у Новој години

доЧекамо срећу као што је већина

нас будна дочекала новогодишњу

поноћ по грегоријанском,

и дочекаће, акобогда, по

јулијанском календару.

А коју то срећу да доЧекамо?

Па, сусрет! Од тог израза и долази

израз срећа. Сретение, древни

словенски израз, јесте у корјену

појма срећа. То нам сугерише да

без сусрета нема среће, као ни потврде

нашег постојања које нам

Бог у сусретима пружа.

"Не постоји ја без ми", вели велики

отац Цркве. И додаје: "Са чиме се

срећа може поистовјетити до са сусретом"? 

Зато и желим једно, да се у овој

години суСретнемо и суСрећемо.

... И хтио бих да престанемо хулити

на ову годину за нама. Ових дана смо се наслушали много критике на њен рачун, као да и она није Господња као и остале. 

У њој смо научили много. Она је попут

строге мајке коју срце боли док

кажњава непослушну дјецу.

Ето, и израз "казна" нам пуно говори.

Води нас ка-знању. Вјероватно

смо толико тога били заборавили.

Да. Јесмо. Били смо заборавили

да велике ствари не постоје,

да су оне само гомиле ситница.

И напокон, "опет и опет", желим

нам сусрет и сусрете које ћемо

овако испошћени од недостатка

загрљаја знати да цијенимо.

Е то ћемо онда моћи да назовемо срећом!