Љекари кажу да су за почетак стварања канцера одговорни вируси и мутација ћелија, насљеђе и различити канцерогени чиниоци, али за напредовање или повлачење болести најважнији је наш имунолошки систем.
Код великог броја људи се током живота развије малигно жариште у организму али га човјек захваљујући својим одбрамбеним снагама, и не знајући шта се у његовом организму дешава, потпуно савлада, на сличан начин као што живимо са обиљем различитих бактерија и вируса у нашем организму од којих не обољевамо.
С обзиром на количину истраживања и доказа да стање наше психе утиче на наше здравље, преко централног нервног система, имунолошког и ендокриног система, смислено је запитати се код ког типа људи, или под којим околностима, ће се рак развити до видљивих манифестација а код којих ће се угасити.
Рак се појављује онда када је одбрамбени систем савладан и не излази на крај са различитим претњама.
Значајан акценат у лијечењу рака ставља се на људску вољу, жељу и одлуку особе да се лијечи.
Наш имуни систем пригушују различити психички чиниоци, од којих су најзначајније потиснуте емоције – дуготрајна жалост, доживљај животне безуспешности, бијес, љутња и често помињани стрес. Хронична изложеност конфликтним ситуацијама, а посебно када постоји конфликт између потреба, жеља и могућности рађа исто тако хроничну фрустрацију. Када се она не може више савладати уобичајеним механизмима одбране (рационализацијама, пројекцијама, сублимацијом) организам се физички разбољева. Од рака најчешће обољевају депресивни људи, превише рационални, уплашени од емоција, сиромашних фантазија, психички спутани и пасивни.
Човјек мора бити спреман да своје емоције страха, бијеса, туге и кривице, које годинама потискује, испољи.
Али, промјена стила живота и односа према себи многима не полази лако за руком. Многи људи би на питање да ли радије желе операцију или промјену стила живота радије одабрали операцију.
Она је краћа, и мање болна опција.
Резултати истраживања показују да је вјероватноћа преживљавања већа код пацијената код којих се примјењују и психотерапија и хемотерапија, него код оних где се примјењује само једна од ових метода. Оно о чему је важно да се питају пацијенти који су одлучили да се суоче са болешћу путем преображаја своје личности, је сврха њихове болести, чему им она служи, шта им је донијела у животу, а шта однијела, да ли желе да живе, да ли имају довољно љубави у животу, како су живјели у последњих пар године прије појаве болести и сл. Поента трагања за одговарима на ова питања лежи у преузимању одговорности за себе и свој живот, и активно судјеловање у лијечењу.
Оно због чега је психотерапија љековита, индивидуална а нарочито групна, јесте и због одустајање од идеје којој су многе жене склоне а која је потхрањивана у нашој култури, да све морају и могу саме. Групе подршке су један од начина да се особе повежу са онима који се налазе у сличним проблемима, изложени сложеној и озбиљној ситуацији у животу, да размјене искуства и недоумице.
Група је снажно, подружавајуће и хумано средство подршке на путу ка излечењу и/или опоравку од болести. Јер, безусловна љубав према себи, а онда и према другима, коју је неопходно ослободити, је најважнији елемент нашег имунолошког система.
Маријана Ћурић, психолог и ТА практичар
