Бројна истраживања су показала да је за дијете пуно горе уколико родитељи остају у лошем браку пуном незадовољства и свађа, него квалитетан развод.
Када разводу родитеља претходе незадовољавајући партнерски односи, неријетко бивши партнери настављају лошу комуникацију и током или након развода.
Често се догађа да бивши партнери тешко раздвајају партнерску од родитељске улоге. Доживљавајући бившег партнера као лошег партнера углавном га доживљавају и као лошег родитеља. Оно што се тада може догодити јесте да усљед тешких или никаквих договора око заједничког дјетета/дјеце своје негативне емоције родитељи преносе на дјецу, те опструирају однос дјетета са другим родитељем. Дијете увијек воли оба родитеља (ма какви год били) и жели однос са њима. Но, ако шаљемо (не)вербалне поруке да нам није драго када дијете одлази другом родитељу, па чак и ако тога нисмо свјесни, дијете је свјесно. И тада жели "удовољити" родитељу, учинити га сретним, па о том родитељу говори све што мисли да би овај други хтио.
Дијете које одбацује једног родитеља без рационалног разлога, касније када схвати шта је учинило, у правилу постаје врло несрећно. Та дјеца често као адолесценти и одрасле особе имају проблематичне везе са другим људима као и проблематичне партнерске односе.
У сваком случају, такво понашање дјетета није добро подржавати, ако за њега не постоје рационални разлози (нпр. злостављање).
Оно што препоручујем, а што је једини интерес дјетета, јесте да по разводу брака родитеља оно има право виђати оба родитеља када год жели и да има једнака права на оба родитеља.
Наиме, неовисно о пресуди о разводу у којој ће писати и опсег дружења и сусрета са родитељем са којим не живи, дијете би увијек требало да зна да су оба родитеља ту за њега (иако не живе заједно).
Исто правило требало би да буде код оба родитеља, а родитељи би и даље требали да се договарају и комуницирају у вези дијетета, како у једном периоду живота оно не би кренуло са емоционалним уцјенама. (нпр. мама је боља јер ми допушта то и то, а заправо није тако, већ дијете манипулише, што се не може догодити уколико родитељи разговарају и знају како ствари стоје код оног другог).
Ако родитељи функционишу на начин да су и даље партнери у родитељству, да се о свему заједнички договарају по питању дјетета, да нема међусобне нетрпељивости, свађа и несугласица, тада ће врло вјероватно и дијете добро функционисати са њиховим одлукама.
Иако није лако одвојити партнерски од родитељског односа, иако нас бивши партнер може прилично "живцирати" и не морамо се са њим слагати око битних ствари, прије сваке одлуке, поступака и изговорене ријечи треба имати на уму шта је најбољи интерес дјетета. Дјетета које воли, жели и треба оба родитеља са свим њиховим врлинама и манама.
Маријана Ћурић, психолог и ТА практичар
