Тужилаштво за ратне злочине Србије сматра да би злочин на Петровачкој цести и у Сводни током војне акције “Олуја”, требало да макар и кроз суђење у одсуству добије епилог и да буде донијета пресуда која ће уз кривично правни смисао имати и своју дубоко моралну и људску поруку.
Наводи се ово у оптужници, како сазнаје “Глас Српске”, коју је ово тужилаштво подигло још 31. марта против четири висока официра Војске Хрватске због ратног злочина над српским цивилима, јер су у војној акцији “Олуја” 7. и 8. августа 1995. наредили авионско ракетирање колоне избјеглица на Петровачкој цести, код Босанског Петровца, као и у мјесту Сводна код Новог Града. Од посљедица распрскавајућег дејства четири ракете, свака тежине 123,4 килограма, тада је убијено 13 особа од којих шесторо дјеце. Најмлађи је био шестогодишњи Јовица Дрљача.
Према ријечима извора "Гласа" упознатих са садржином овог оптужног приједлога, у образложењу се наводи и како је Србија имала међународну обавезу насталу ратификацијом Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме рата, а која налаже да је свака страна потписница ове конвенције дужна да проналази лица осумњичена да су извршила или наредила да се изврше нека од тешких злочина, те да их изведе пред суд, без обзира на њихово држављанство.
Српско тужилаштво за овај стравични ратни злочин терети бригадира Хрватске војске - пилота авијације у пензији Владимира Микца, који је у спорно вријеме био командант војне авио-базе у Пули. Другооптужени је бригадни генерал, пилот авијације у пензији Зденко Радуљ, који је био командант авио-базе Плесо код Загреба. Оптужница терети и пуковника Жељка Јеленића, који је у то вријеме био командир 22. ескадриле ловачких авиона у Пула, али и пуковника Данијела Боровића, некадашњег командира 21. ескадриле ловачке авијације у Плесу. Оптужени се терете да су извршили кривично дјело “ратни злочин према цивилном становништву”.
У оптужници се наводи и како је 31.7.1995. године на Брионима, а на састанку војног и политичког руководства Хрватске одлучено да се започне са војно-полицијском акцијом “Олуја” и нападне јужни и сјеверни дио тадашње Републике Српске Крајине (РСК), која је тада била под заштитом Уједињених нација, а са циљем да се у кратком року војска РСК порази и преузме контрола над тим дијелом окупиране територије.
Из стенограма са тог брионског састанка, а који се налази и међу доказима Тужилаштва, видљиво је и како је предсједник Фрањо Туђман рекао како за ту акцију има подршку Њемачке, НАТО-а и САД, те да хрватска војска треба да нанесе “такве ударце да Срби практично нестану”, односно да се српско цивилно становништво принуди да трајно напусти територију на којој је до тада живјело, с тим да им се оставе два путна правца за излазак из Хрватске, један за оне са подручја Далмације и Лике, а други за онај са подручја Кордуна и Баније, при чему, како је навео Туђман, Србима треба тобоже гарантовати грађанска права и јавно их позивати да се не исељавају.
- У координацији виших и нижих команди у ратном ваздухопловству окривљени Микац, Радуљ, Јеленић и Боровић, а кршећи правила међународног права, наредили су авионске нападе на цивилно становништво, а што је за посљедицу имало смртно страдање и рањавање више цивила српске националности и панично бјежање према Србији, уз учвршћивање њихове одлуке да напусте територију на којој су до тада живјели - наводи се у оптужници.
Иначе, ова авио-дејства и ракетирања изведена су у дубини територије БиХ, далеко ван зоне борбених дејстава у РСК. Тужилаштво за ратне злочине Србије навело је и да је ово један од најтежих ратних злочина извршених на подручју бивше Југославије, који је остао без правосудног одговора иако је од почетка био познат домаћој и међународној јавности и као такав доживио осуду.
Туђман, Шушак, Маркач
Кривичним поступком био је обухваћен и генерал Јосип Чулетић који је у то вријеме био начелник Штаба Хрватског ратног зракопловства, али је његово оптужење изостало јер је пред подизање оптужнице преминуо у Загребу. У образложењу оптужнице се поред оптужених и већ поменутог Туђмана, помињу и генерали Јанко Бобетко, Звонимир Червенко, Анте Готовина, Младен Маркач, Мирко Норац, контра адмирал Давор Домазет Лошо и тадашњи министар одбране Гојко Шушак.
Аутор: Вељко Зељковић
