(из рукописа)
Четвртог априла деведесет друге кад се одред Специјалне милиције БиХ дијелио на Српску и Босанску специјалну полицију, Зоран је с групом сабораца упао у базу “специјалаца” на Кртељима код Сарајева. Док су Срби и муслимани који су се ту затекли присвајали аутомобиле, страна пића и увозне телевизоре, Зоран је на српску страну извозио оклопне транспортере.
Требаће!
Толико о четвртом априлу.
Да полицајци у Републици Српској коначно сазнају због чега им је четврти април Дан Мупа.
Накашевим авионом Саша је отишао у Београд.
Оклопни транспортери су затребали. У српској Специјалној полицији, Зоран их је возио око Сарајева, од Рогоја до Илијаша, по Нишићкој висоравни, на Мајевици, Горажду, Бихаћу, Вележу…Сигурно сам нешто заборавио. Како старим све више заборављам. А кад попијем коју све чешће плачем. Постао сам права пизда.
Толико о мени.
Саша је радио на “бувљој пијаци” на Новом Београду, препродавао бугарски бензин и у Кнез Михаиловој за Аркана трговао девизама.
Марке, марке! Визе! Визе! Долари, лире, круне. Марке! Марке!
У Београду је плаћао тристо марака кирије за намјештен стан на Карабурми, кад је Београђанима била плата између осам и дванаест марака.
Толико о Београду.
Пред крај рата у великој рацији хапшења дезертера, на плажи, на Ади Циганлији покупили су и Сашу, довели га на Јахорину и распоредили у Српску специјалну полицију. Тачно на Видовдан.
Преосталих пет мјесеци Саша и Зоран ратовали су заједно. Мада се Саша клонио Зорана. Овај је презирао дезертере.
Толико о рату.
Послије рата амерички генерал дао је Саши дозволу да може остати у Мупу, а Зорана су избацили. Због украдених оклопних транспортера са Кртеља. Да прехрани породицу, са саборцима сличне судбине, Зоран је кријумчарио цигарета. На шест пунктова, на путу од Тузија до Сарајева Саша је био најскромнији полицајац. Довољна су му била два бокса малбора да пропусти кријумчаре.
Толико о томе колико Република Српска поштује своје ратнике.
Једно јутро, у Требевићу су нашли мртвог Зорана. Два метка у глави. Убица никад није пронађен. Причало се… свашта се причало… али нисам ни ја будала да препричвам оно што сви знају.
Саша је завршио приватни правни факултет, али је остао да ради у саобраћајној полицији. Само сад више није био толико скроман. Није имао да буде према коме. Сви прави су изгунули или се изгубили у својој сиротињи. Као да му је министар Старина Новак, Саша је чучао у бусији и глобио кријумчаре цигарета, несавјесне возаче који у подне не пале свјетла, којима је истекао рок Прве помоћи. Као да је прва помоћ јетрена паштета. Сад има два пословна простора и два стана за рентање.
Толико о полицији.
Четвртог априла прошле године, преживјели специјалци су направили пано са именима и фотографијама својих погинулих и умрлих сабораца. Барем су их се они сјетили. Међу драгим и познатим ликовима био је и Зоран. Начелник Центра није дао да се пано окачи у Станици полиције. Бивши специјалци су направили шест билборда, а Саша је мени објашњавао.
“Види! Ставили и Зорана, а он био шверцер. Он је бруко Муп Републике Српске.”
Први пут сам се расплакао и без ракије.
Баш сам остарио.
Толико.
Аутор: Жељко Пржуљ
