(iz rukopisa)
Četvrtog aprila devedeset druge kad se odred Specijalne milicije BiH dijelio na Srpsku i Bosansku specijalnu policiju, Zoran je s grupom saboraca upao u bazu “specijalaca” na Krteljima kod Sarajeva. Dok su Srbi i muslimani koji su se tu zatekli prisvajali automobile, strana pića i uvozne televizore, Zoran je na srpsku stranu izvozio oklopne transportere.
Trebaće!
Toliko o četvrtom aprilu.
Da policajci u Republici Srpskoj konačno saznaju zbog čega im je četvrti april Dan Mupa.
Nakaševim avionom Saša je otišao u Beograd.
Oklopni transporteri su zatrebali. U srpskoj Specijalnoj policiji, Zoran ih je vozio oko Sarajeva, od Rogoja do Ilijaša, po Nišićkoj visoravni, na Majevici, Goraždu, Bihaću, Veležu…Sigurno sam nešto zaboravio. Kako starim sve više zaboravljam. A kad popijem koju sve češće plačem. Postao sam prava pizda.
Toliko o meni.
Saša je radio na “buvljoj pijaci” na Novom Beogradu, preprodavao bugarski benzin i u Knez Mihailovoj za Arkana trgovao devizama.
Marke, marke! Vize! Vize! Dolari, lire, krune. Marke! Marke!
U Beogradu je plaćao tristo maraka kirije za namješten stan na Karaburmi, kad je Beograđanima bila plata između osam i dvanaest maraka.
Toliko o Beogradu.
Pred kraj rata u velikoj raciji hapšenja dezertera, na plaži, na Adi Ciganliji pokupili su i Sašu, doveli ga na Jahorinu i rasporedili u Srpsku specijalnu policiju. Tačno na Vidovdan.
Preostalih pet mjeseci Saša i Zoran ratovali su zajedno. Mada se Saša klonio Zorana. Ovaj je prezirao dezertere.
Toliko o ratu.
Poslije rata američki general dao je Saši dozvolu da može ostati u Mupu, a Zorana su izbacili. Zbog ukradenih oklopnih transportera sa Krtelja. Da prehrani porodicu, sa saborcima slične sudbine, Zoran je krijumčario cigareta. Na šest punktova, na putu od Tuzija do Sarajeva Saša je bio najskromniji policajac. Dovoljna su mu bila dva boksa malbora da propusti krijumčare.
Toliko o tome koliko Republika Srpska poštuje svoje ratnike.
Jedno jutro, u Trebeviću su našli mrtvog Zorana. Dva metka u glavi. Ubica nikad nije pronađen. Pričalo se… svašta se pričalo… ali nisam ni ja budala da prepričvam ono što svi znaju.
Saša je završio privatni pravni fakultet, ali je ostao da radi u saobraćajnoj policiji. Samo sad više nije bio toliko skroman. Nije imao da bude prema kome. Svi pravi su izgunuli ili se izgubili u svojoj sirotinji. Kao da mu je ministar Starina Novak, Saša je čučao u busiji i globio krijumčare cigareta, nesavjesne vozače koji u podne ne pale svjetla, kojima je istekao rok Prve pomoći. Kao da je prva pomoć jetrena pašteta. Sad ima dva poslovna prostora i dva stana za rentanje.
Toliko o policiji.
Četvrtog aprila prošle godine, preživjeli specijalci su napravili pano sa imenima i fotografijama svojih poginulih i umrlih saboraca. Barem su ih se oni sjetili. Među dragim i poznatim likovima bio je i Zoran. Načelnik Centra nije dao da se pano okači u Stanici policije. Bivši specijalci su napravili šest bilborda, a Saša je meni objašnjavao.
“Vidi! Stavili i Zorana, a on bio švercer. On je bruko Mup Republike Srpske.”
Prvi put sam se rasplakao i bez rakije.
Baš sam ostario.
Toliko.
Autor: Željko Pržulj
