Постоје неки датуми и догађаји који, сваки на свој начин, промијене живот сваког човјека.

Ово је моје виђење једног датума и догађаја који су трајно урезани у моје памћење.

Рат је увелико трајао, а да нам нико званично није рекао ни да је почео. Проводили смо дане у касарни надајући се да ће се сви дозвати памети и да ће пуцњава и детонације престати, да Сарајево неће постати град страдања као што је то био случај са неким другим градовима. У међувремену смо остали без струје, а воде смо имали таман толико да задовољимо основне потребе. На купање и прање веша смо могли да заборавимо. Могли смо да заборавимо и на кувану храну, на чији квалитет смо се стално жалили у мирнодопско вријеме. Дотадашње порције војничког пасуља, „дрнча“ (војничке верзије босанског лонца) и пекарског кромпира замијенили смо пакетима СДО-а, односно сувих дневних оброка који су садржали различите врсте конзерви и обавезни, као камен тврди, двопек. Комфор војничких спаваона замијенили смо просторијама некадашњег Војногеографског института у кругу наше касарне, а који смо иселили неколико мјесеци раније. Те невелике канцеларије постале су простор у коме се одвијао наш свакодневни живот онда кад нисмо на дужности. У њима смо спавали, јели, дружили се, али и бранили касарну и голе животе онда када је то било потребно.

За разлику од претходна два дана када су у Сарајеву горјели и земља и небо, та ноћ је била неуобичајено мирна. Није било детонација и размијене пушчане и митраљеске паљбе. Још једна ноћна смјена на положају изнад пријавнице од два до четири сата ујутру. Најгоре вријеме, онда када ти се највише спава. Са мном на положају десетар Зелић, из околине Доњег Вакуфа кога сам за вријеме трајања обуке звао „гонич робова“. Често је знао да ме казни због мог дугачког језика и паметовања, а ја сам мислио да ме у ствари мрзи. У времену рата смо се зближили и постали пријатељи. Његова хладнокрвност у ситуацијама у којима човјек не може да буде хладнокрван је била задивљујућа. Био је, што би се војничким жаргоном рекло, војник по пе-есу. Мркли је мрак, нигдје ни трачка свјетлости. Наше очи и уши напрегнуте до крајњих граница. Зелић и ја буљимо у тмину, ослушкујемо не би ли видјели или чули нешто сумњиво. Ситуацију нам додатно отежава повјетарац под чијим „налетима“ шушти лишће топола посађених дуж пута којим се улази у касарну. „Моторола“ је укључена и утишана, једва да чујемо препуцавања дојучерашњих комшија и браће. Јављају се и „четници“ и „балије“, часте једни друге псовкама уз незаобилазно помињање чланова уже и шире фамилије. За ове прве сам мислио да су изгинули још на снимању „Битке на Неретви“, а за ове друге сам чуо да постоје тек прије пар мјесеци. Слушамо све то, а ја остајем запрепашћен количином мржње и питам се како је то што чујем могуће. Да ли је тек настала или смо је деценијама вјешто прикривали па је сад дочекала својих пет минута да се покаже у правом свјетлу? У том размишљању прекида ме гласно хркање које допире из једне од просторија иза нас. Неко од фебруараца спава као да је код куће. Зелић и ја се смијемо и у том неком позитивном расположењу дочекујемо крај смјене. Отишли смо на заслужени одмор надајући се да ће и остатак ноћи протећи мирно. Уместо на креветима спавали смо на импровизованим лежајима направљеним од војничких коцки (душек подијељен на три дијела), у врећама за спавање и то обучени. Само смо изували чизме, а често смо спавали са фишеклијама на опасачу у којима су бомбе.

У таквим околностима човјек се навикне да спава „као зец“, односно на опрезу. Тако је било и тог јутра када ме је пробудила гласна пушчана и митраљеска паљба.

- Узбунааа! Узбунааа! Напад на касарну! Сви на положаје! – викао је неко из ходника.

Док сам на брзину навлачио чизме на ноге, бацио сам поглед на сат. Било је пола шест. Вјероватно се рачунало на фактор изненађења и да је наша будност у то вријеме најслабија. Праштало је на све стране, а највише се на касарну пуцало из пјешадијског наоружања из насеља на падинама брда Мојмило. Заузели смо своје позиције, осматрали и били спремни да дејствујемо.

У исто вријеме, само на другом крају зграде одвијала се права драма. Напад је из сна пробудио и добровољца Зеку, момка од нас старијег не више од десет година. Онако бунован устао је и за тренутак се појавио на вратима једне од просторија, што је снајперисти са брда било довољно да га погоди кроз отворен и незаштићени прозор. Зека се као покошен сручио на паркет. Момци који су били у његовој близини извукли су га у другу просторију која је била безбједнија и ставили на импровизовани лежај. Раскопчали су његови блузу и кошуљу, а из ране на његовим грудима текла је крв. Хтјели су да га превију војничким завојем када су установили да је метак изашао са друге стране леђа. Прострелна рана грудног коша захтијевала је интервенцију у болници. Узалуд су официри из касарне тражили помоћ из команде и прекид напада да би санитетско возило дошло по Зеку и пребацило га у војну болницу. Реакције на те позиве није било јер смо били у блокади. Противници су пратили комуникацију преко радио-уређаја па су цијелу ту ситуацију искористили да поставе ултиматум да се касарна преда и да на тај начин Зеки спасимо живот. Та опција није долазила у обзир јер смо поучени искуством колоне из Доборовољачке улице знали шта може да нам се догоди.

Прво затишје смо искористили да одемо да видимо Зеку. Лежао је на коцкама, блијед, знојавог чела, испрекидано је дисао и гледао у нас. Бодрили смо га да издржи, да ће помоћ стићи и да ће све бити у реду. У мом стомаку камен, у грудима нека тјескоба. У ходнику зграде, ван просторије у којој је он лежао сачекао нас је један од официра. Смркнутог лица нам је рекао:

- Момци...није добро... Ако Зека не буде транспортован у што краћем року у болницу неће се извући.

Вратили смо се у дио зграде у коме су били наши положаји и искористили вријеме између два напада да мало предахнемо. Сви смо ћутали. Није било уобичајених досјетки, шала и коментара. Не знам зашто сам то урадио, али сам узео хемијску оловку и на унутрашњој страни опасача написао „4. мај 1992. године, напад на касарну“. На том истом опасачу сам неколико недјеља раније написао и „Дејан Ковачевић, Обреновац“. У том дану услиједило је још неколико покушаја да се заузме наша касарна при чему смо, осим пјешадијским наоружањем гађани и минобацачима и ручним ракетним бацачима. Чуле су се снажне детонације, ломљава стакла. Преко „мотороле“ сазнајемо да је зграда озбиљно оштећена. Користимо прилику да одемо да обиђемо Зеку. То више није исти човјек. Полако је копнио. Поред њега, на паркету, гомила завоја натопљених крвљу. Гледао сам човјека који умире. У просторији у којој је лежао осјетио сам неки чудан мирис који никада прије а ни послије, нисам више осјетио. Сада знам да је то био мирис смрти. И данас га се сјећам. Тек тада сам у ствари схватио да сам у рату и да сам Зека могао бити и ја, или било ко од нас. Знали смо да смо претходних дана изгубили неколицину другова који су страдали у акцији на улицама Сарајева. Пошто нисмо били непосредни учесници тих догађаја и ништа од тога нисмо видјели, све то смо свјесно потискивали из наших глава не желећи да вјерујемо да се то догодило. Зекино рањавање и умирање се дешавало пред нашим очима и сигуран сам да послије тог догађаја нико од нас више није био исти. Био је то заиста рат уживо.

Касно послије подне, Зека је издахнуо. Лежао је на коцкама покривен војничким ћебетом преко главе. Нико од нас није имао времена да то што се догодило, његово страдање, обради у својој глави јер смо читавог дана били изложени нападима. Када је ситуација постала озбиљна неко је донио одлуку да нам се пружи артиљеријска подршка па су око касарне почели да падају пројектили чије детонације су одјекивале на све стране и које су надјачавале непријатељску ватру. Током тог контранапада, на истом положају као и претходне ноћи нашли смо се десетар Зелић и ја. Овога пута нам је било лакше јер је био дан, па смо добро сакривени иза џакова са пијеском и иза челичне плоче кроз коју смо провукли митраљез, осматрали прилазни пут ка касарни и простор око пријавнице испред које су биле постављене препреке од бодљикаве жице и минско поље са неких десетак противтенковских мина. Иако је био почетак маја, било је јако топло. Врућина, а глава се усијала испод шљема. При крају наше смјене напад и контранапад су јењавали, па смо могли мало и да одахнемо. Погледао сам на сат. Сјећам се као да је било јуче. Пет до шест.

- Могао бих да скинем шљем, ваљда је напад завршен, а и крај смјене ће за пет минута, све то ми је прошло кроз главу. Али онда, као да ми је нешто или неко рекао:

– Не скидај шљем, кад си издржао до сада, издржи још пет минута.

Мислим да се та мисао у мојој глави није ни завршила када ме је заслијепила снажна црвена свјетлост, бљесак и страховита детонација која је потом услиједила. Њена јачина ме баца пар метара у назад, ударам леђима у дрвене сандуке напуњене пијеском који су требали да нас штите од пушчаних зрна испаљених споља. Засипају ме стотине комадића армираног стакла од свјетларника испод кога се налазио наш положај. Препипавам се, све је у реду. Покушавам да устанем, посрћем. Погледом тражим десетара Зелића који лежи на поду. На његовим леђима повећа и потежа челична плоча која нам је служила као заклон. До нас дотрчавају наши другови, подижу нас. Угрувани смо и дезоријентисани. Видим да ми је прст крвав од посјекотине од стакла, а униформа исјечена на неколико мјеста. На Зелићевим леђима, испод блузе и кошуље велика црвена масница која ће у данима који су услиједили мијењати боју, од плаве, тамноплаве, љубичасте, до зелене... Када се све смирило схватили смо да је пројектил пао у минско поље испред пријавнице и да су се све мине активирале, што је произвело тако снажну експлозију, а ми смо пуким случајем или неким провиђењем остали скоро па неповријеђени.

Наредног дана уз посредовање УНПРОФОРА Зекино тијело је изнијето из касарне и предато цивилним властима. Ми смо остали заточени у њој још деветнаест дана надајући се да ће се наша агонија што прије завршити и да ћемо се сви извући из ратног пакла кога тада, у ствари, можда и нисмо били свјесни.

П.С. Од тог четвртог маја прошло је пуних двадесет девет година, а ја сам прије пар дана сазнао да се и даље не зна гдје је завршило тијело Миломира Јањића Зеке. Његов рођени брат је погинуо 1995. године.

Аутор: Дејан Ковачевић, 4. батаљон Војне полиције/ 2. чета/ 2. вод

Војни рок служио у класи септембар 1991