Стопама предака, српских Солунаца

Постоје мјеста на којима историја није само записана у књигама. Мјеста на којима су камен, земља и планина сачували успомену на оне који су својим животима исписивали историју.

Једно од таквих мјеста је Битољ, а изнад њега сурова и каменита Ниџа, са највишим врхом, Кајмакчаланом.

Послије Албанске голготе, српска војска је преко Крфа и Солунског фронта кренула ка отаџбини. На том путу стајала је Ниџа, а на њој Кајмакчалан, висок 2.524 метра.

Кајмакчалан је тада био на државној граници. Његово освајање није било само освајање једног планинског врха. За српског војника то је био први корак на тло своје државе послије Албанске голготе.

Зато ће у српском памћењу остати као Капија слободе.

Битка је почела 12. септембра 1916. године. Три недјеље водиле су се жестоке борбе у готово нељудским условима. Одлучујући јуриш извела је Дринска дивизија, ојачана пуковима Дунавске дивизије, док су међу првима на саму коту избили добровољци под командом војводе Вука Поповића.

Цијена побједе била је страшна. Око 4.800 српских војника погинуло је или нестало, док је током операције више од 30.000 људи било избачено из строја, рањено или обољело.

Зато Кајмакчалан није само симбол војне побједе. Он је мјесто на којем је плаћена огромна цијена повратка.

Падом Кајмакчалана отворен је пут према Битољу, који је ослобођен 19. новембра 1916. године.

У Битољу и на Кајмакчалану 29. и 30. септембра обиљежава се 110 година од Кајмакчаланске битке. Биће то дани сјећања и поклоњења, сусрет потомака са прецима и живих са онима који су заувијек остали на планинским висовима, далеко од кућног прага.

Програм је почео у Груништу, полагањем вијенаца на спомен-плочу војводи Вуку, а настављен комеморацијом на Српском војничком гробљу у Битољу. Централна свечаност биће одржана вечерас у Дому Војске.

Фото: Уступљена фотографија 

А на Српском војничком гробљу остаје она тиша страна исте приче.

Редови гробова.

Имена.

Млади животи који су свој пут започели у различитим крајевима, а завршили далеко од својих кућа, на путу којим су се враћали ка отаџбини.

Зато одлазак на ово мјесто није само посјета историји.

То је сусрет са онима који су остали на том путу.

И управо ту, пред тим гробовима, стопама тих предака данас пролази и епски пјесник Предраг Јаничић.

Годинама је посвећен српској историји, традицији и памћењу. Био је члан жирија бројних фестивала гуслара у Србији, Црној Гори и Републици Српској, режисер и текстописац филма „Божић у Херцеговини“, добитник бројних признања и освајач медаља на пјесничким такмичењима.

Обишао је многа стратишта и мјеста страдања српског народа, а многа од њих оживио кроз стих. Његов глас чује се и на српским саборима, херцеговачким сијелима и обиљежавањима великих историјских годишњица.

Зато његов долазак на Кајмакчалан има посебну тежину.

Фото: Уступљена фотографија 

На 110. годишњицу битке, Предраг није дошао само као пјесник и учесник великог јубилеја.

Дошао је да се поклони сјенима славне српске војске.

А овога пута није сам.

Са њим су његова браћа, Пјевачко друштво „Карађорђе“ из Херцег Новог.

Заједно долазе на мјесто гдје се не пјева само о прошлости, већ се пред њом стоји, ћути и поклања.

Јер постоје тренуци када пјесма није само пјесма.

Када је глас завјет a стих молитва.

И када се човјек нађе пред гробовима оних који су дали живот за отаџбину, остаје само једно:

поклонити се и памтити.

Са Кајмакчаланом је заувијек повезано и име Арчибалда Рајса, Швајцарца који је заволио Србију и њеног војника и који је својим свједочанствима оставио драгоцјен траг о њиховом страдању и херојству.

И тако се на овом суровом врху сусрећу три времена оно у којем су српски војници крвљу отварали врата слободе, оно у којем је Рајс свједочио о њима и ово наше, у којем њихови потомци поново долазе да им се поклоне.

Ту прошлост и садашњост стоје једна поред друге.

Од Кајмакчалана, преко Битоља, па све до пробоја Солунског фронта, пут српске војске био је пут страдања, али и повратка.

Повратка кући, слободи.

И зато данас, када корачамо тим стазама, не треба да заборавимо чијим су стопама први пут исписане.

Стопама предака, српских Солунаца.