Бранко Ћопић, један од највећих српских и југословенских писаца окончао је живот на данашњи дан, 26. марта 1984. године, скочивши са Савског моста у Београду.

Дирљива прича Момчила Срећковића из села Забрежја код Обреновца, кога су Ћопић и његова жена Богданка као дјечака школовали у Београду, забиљежено је у документарном филму Пурише Ђорђевића "Мала моја из Босанске Крупе".

- Бранко ме је око два по подне позвао телефоном да хитно дођем, јер има нешто важно да ми прича. Одмах сам кренуо за Београд, а кад сам стигао, он већ није био код куће. Цица ми је рекла да је у депресији и да седи у парку.

Нашао сам га на клупи, није окретао главу, само ми је рекао: 'Тужан сам ти, јаране мој. Добио сам нови позив за полицијско саслушање, хоће да ми огуле кожу. Али неће они више да ми загорчавају живот. Јаране мој, затварам свој 'дућан', а теби остављам кључеве да их бациш у Саву.

Ћопић прву ноћ у Београду преноћио испод Савског моста!

- Бранко ми је доста причао о себи, па и то како је 1935. први пут дошао у Београд, како га на станици није сачекао Милош Бајић, будући сликар, и пошто никог другог није познавао, преноћио је испод Савског моста... Није ме ословљавао именом, него са 'јаране мој' - каже Срећковић.

Онда је предложио да прошетамо. Корачали смо од Теразија ка хотелу 'Москва', па је хтио да седимо у башти и попијемо по 'кокту'. Бранко је много и брзо причао, од тога да су му најдражи 'Доживљаји мачка Тоше' и да је проза његов домен, рудник, до тога да никада ни на који начин не треба да се бавим политиком.

На његово инсистирање кренули смо ка Зеленом венцу, иако је већ било седам увече. Није престајао да прича - говорио је да су његове бајке украдене, недосањане, да су на наивне слике људи које је имао пали студен и магла, а да су све приче које је написао у спомен народу који умеју да пљуцка смрти у брк - преносе "Вечерње новости" Срећковићево свједочење.

Према његовим ријечима, тако су стигли и до Савског моста - Бранко је желио да му покаже камену клупу на којој је провео прву ноћ у Београду, и како је био нагнут, наочари су му пале доле...

- Отрчао сам степеницама да их нађем, а кад сам се вратио горе, Бранка више није било. Окретао сам се у мраку около, кад сам га коначно приметио, он је већ прешао половину моста ка Новом Београду. Почео сам да трчим и да га дозивам, али од звона са Саборне цркве која су у том тренутку звонила није могао да ме чује.

Оно што је за мене остало најстрашније је то што сам стигао десетак корака иза Бранка када сам видео како се нагиње ка металној огради и нестаје. Био сам у шоку, одјурио сам доле скоро без свести, Бранко је лежао у локви крви, а очи су му биле широм отворене... - свједочи Срећковић.

Стигла је полиција и Хитна помоћ, и како истиче, тада је услиједио нови шок - испитивали су га зашто није спријечио Ћопићево самоубиство, или да ли га је он можда гурнуо са моста. Испитивање је престало тек када је Богданка дошла у станицу полиције са опроштајним писмом које је Бранко оставио, а које је пронашла тек те ноћи...

У опроштајном писму Ћопић на крају наводи: "Збогом лијепи и страшни животе".

Срећковић истиче да "партијски другови" нису прогањали, пратили и саслушавали Ћопића само због "Јеретичке приче" објављене у "Књижевним новинама", иако је Тито тада лично позвао на "обрачунавање" са њим, него и због хумореске "Ко с ђаволом приче пише".

Бранка Ћопића је највише бољела издаја писаца, присјећа се Срећковић.

- То ми је Бранко, цитираћу га, овако описивао: 'Јаране мој, нашао сам се на удару жподгузних муваж које су се трудиле да оправдају повјерење партије, па ме почеше као Христа разапињати - каже Срећковић.

Он открива и у кога се Ћопић посебно разочарао.

- То су били Душан Поповић, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи Мерин, Милорад Панић Суреп, Густав Крклец, Мирослав Крлежа, и још таквих улизица. Од њега су бежали као да је туберкулозан, заразан.

Нико није желео да буде у његовом друштву, био је изолован. Када га виде на улици, прелазили су на другу страну. У 'Клубу књижевника' нико није смео да седне за његов сто, нико га телефоном није звао... Од силних саслушања, привођења, праћења и разочарања у пријатеље већ му је доста попустило здравље - истиче Срећковић.

Један од највећих српских писаца

Бранко Ћопић рођен је 1915. године у селу Хашани, надомак Крупе на Уни. Прву књижевну награду добио је 1938. године од Академије седам умјетности за кратку причу, затим Ракићеву награду идуће године, потом награду Српске краљевске академије 1940. године.

Крајем педесетих објавио је књигу за дјецу "Орлови рано лете", први дио "партизанске трилогије". Његошеву награду добио је 1972. за антологијску збирку приповедака "Башта сљезове боје". Ћопић је ту књигу објавио 1970. године.

Добитник је и Награде АВНОЈ-а, а НИН-ову награду за најбољи роман добио је 1958. године за роман "Не тугуј, бронзана стражо". Од 1968. године био је члан САНУ.

Написао је, између осталога и пјесму за најмлађе "Јежева кућица", до сада непревазиђено дјело за дјецу.