Имао сам 13 година када је почело бомбардовање Србије. Млад, али довољно свјестан да разумијем каква је неправда нанијета једном народу.

Моја породица ме је научила да не посматрам свијет црно-бијело. Родитељи су ми омогућили да очувам критички дух. Отац је често причао о Србији и Србима другачије од онога што сам чуо у медијима. Говорио је о пријатељству између Срба и Француза, заједничким борбама, краљу Петру Првом који се борио раме уз раме са Французима против Пруске. Тата је преко свог оца био везан за француско-српско пријатељство, ког се никада није одрекао.

У школи смо учили о „лошим момцима“ са Балкана. Мој професор је организовао дебату о “ваздушним ударима”. Нико није изговарао ријеч рат. Расправа се повела након бомбардовања зграде РТС, када је погинуло 16 запослених. Професор је тврдио да је циљ био легитиман, будући да је РТС емитовао режимску пропаганду. Рекао сам да није нормално бомбардовати медијску кућу, и да се тај чин коси са законима рата. Изнио сам неколико аргумената (преузетих од оца) о томе да смо жртве дезинформисања, о чудовишном бацању бомби са осиромашеним уранијумом на цивилно становноштво и тврдњама да се тиме чини “хуманитарно дело”. Изненадила ме је професорова реакција, изгубио је хладнокрвност и почео је да виче да немам право да говорим такве ствари. Неколико година касније сам га срео у једној књижари. Било му је непријатно и рекао ми је да нисам гријешио када сам тако говорио, чак ми је признао да је од тада у многоме промијено став.

У мојој породици смо осјећали потребу да покажемо солидарност са српским народом. Тај осећај ме је навео да оснујем хуманитарну организацију „Солидарност за Косово“. Моје солидарисање са српским народом је у почетку био инстиктиван занос и полет, а затим је попримило прави облик. Био сам задивљен како се један народ одупро нападу цијелог свијета и покушао да сачува све што се спасити може, почев од мостова у Београду до енклава на Косову. Била је то борба Давида против Голијата. Послије 78 дана бомбардовања и 38.000 ратних операција српски народ је, не поклекнувши стајао усправно.

Пише: Арно Гујон