Први је за њега рекао: “Због своје храбрости и поштења он заслужује сва највиша одличја”, а други га је назвао својим “крилатим генералом.” Послије коначног слома Наполеона, чему је дао велики допринос, на бијелом коњу је ујахао у Париз као царев пратилац. Постаје други човјек руске војске, ако не и први, по тврдњама неких историчара. Под њим су у борби страдали многи коњи (само код  Бизињана убијена су три). Њега је само небо чувало да прође без ране у преко педесет битака и окршаја. Док су други војници своје генерале виђали тек на парадама или на некој осматрачници, он се није одвајао од своје војске, будио је код њих борбени дух и патриотски ентузијазам, јуришајући у првим редовима. Цар Никола једном за њега рече: “Ево генерала који своје чинове стиче бајонетом.” Цијенили су га високо у цијелој Европи па и сами Французи називајући га “руски Мира”, по славном Наполеоновом маршалу.

Мало је наших читалаца који ће препознати да је ово скица за портрет легендарног руског генерала Михаила А. Милорадовића, најчувенијег изданка српске племићке породице Милорадовића, Храбрена из Херцеговине.

Зато ћемо се осврнути на један дио славне руске историје која ће и нас Србе испунити поносом. Његови преци, не могавши трпјети турско ропство, почетком осамнаестог вијека преселише се у Русију. Милорадовићи су пуних 200 година вјерно служили новој отаџбини, дајући из својих редова пет генерала, седам пуковника, три губернатора, десет виших официра, једанаест високих државних службеника и много других, који су припадали руској елити. Андреј Милорадовић, генерал и губернатор Кијева, свог седмогодишњег Мишу шаље у западне грађанске и војне школе: Кенигсберг, Гетинген, Стразбур и Мец. Он се у Русију враћа 10 година касније и ступа у руско-шведски рат и истиче се храброшћу и војним врлинама. Брзо напредује у служби и после свега десет година видимо га као пуковника, а убрзо и као дежурног генерала у штабу маршала Суворова током операција против Наполеона у Аустрији и у Италији. Маршал, чији је главни принцип гласио “изненадити - значи побиједити”, нашао је сарадника који никад не оклијева да бика ухвати за рогове.

Када је Бонапарта похарао Швајцарску, на њега креће европска коалиција предвођена Суворовом и Милорадовићем. Они упорно кроз Алпе потискују француске трупе, иако у великој оскудици са провијантом и опремом. Французи руше мостове, постављају засједе у клисурама куда ни птица не може проћи. На једном таквом мјесту Руси се колебају, пробој изгледа немогућ. Милорадовић узе заставу, крену сам напријед и подвикну: “Гледајте како ће вам заробити генерала!” Војска тад с новом снагом, незаустављиво јурну напријед и, уз велике жртве, проби пролаз и пређе Сент Готард. Године 1805. он је већ генерал-пуковник и бије се са Наполеоном код Амштетена и Аустерлица. Од 1806. до 1812. води операције против Турака на јужном бојишту. Са својим јединицама ослобађа Букурешт, за шта му цар шаље златни мач са дијамантима. Турке ће послије тући код Обилештија и тврђаве Расеват, а у плану је и помоћ Карађорђу. Међутим те 1812. он мора хитати на другу страну, јер је Наполеон пред вратима са преко 600.000 војника.

Та огромна армада, скоро четири пута бројнија, неумољиво, вал за валом, мрви руску одбрану. Маршал Кутузов мора одступати, одлучује да пружи одсудну битку код села Бородина, 120 километара пред Москвом, а свом “крилатом генералу” повјерава најделикатније задатке. Коначно, дошао је тај велики 7. септембар 1812.  У свјетлу дана који се рађао, испред руских трупа, одјевен као за бал, мирно је сједио на коњу генерал Милорадовић. Храбрио је војску и шалио се с њима, док су око њега прштали гејзири блата и врелих гелера. Ускоро потом двије војске су пошле у сусрет једна другој, односно у смрт. Пред мрак, када је битка јењала, на бојишту је остало око 70.000 људи из обје војски. Наполеон је по први пут заустављен. У наставку операција Кутузов “крилатом” повјерава најтежи задатак, да чува одступницу главнини снага које се морају извући из неповољног борбеног контакта. Мало дипломатијом, мало лавовским борбама, Милорадовић и то успијева, пустивши Французе у празну запаљену Москву, да би се ускоро прешло у њихово гоњење. Национална нада се дизала из понора. Његова војска ће несуђеног освајача свијета нагнати у бијег, задавши му опасне ударце код Тарутина, Вијазме и Кулма. Он је претицао Французе, правећи клијешта у којима се предавало много војника, уз богат ратни плијен.

У финалима анти-наполеонског рата он ће заблистати сјајем великог војсковође, командовао је мјешовитим руско-пруским корпусима у “бици народа” код Лајпцига. Заповиједао је савезничким снагама у Холандији. Недуго потом, са царем Александром Првим и Кутузовом, на бијелом ће коњу ујахати у покорени Париз. За ове заслуге од цара добија титулу грофа и као први стиче право да на еполетама носи царев монограм. Највиша руска и европска одликовања пљуште као киша на његова прса, тешко је и набројати. Једно вријеме је словио за најодликованијег руског официра. У то вријеме именован је и за губернатора Петрограда, а раније је исту дужност вршио у Кијеву. Постаје и почасни члан руске академије наука, пјесме му посвећују Пушкин, Державин и други. Пушкина узима у заштиту на двору, због његовог оштрог пера. У интерегнуму, због кризе престола, кратко вријеме управља царевином. Живот је изгубио 26. децембра 1825. у покушају смиривања побуне декабриста на Сенатском тргу, када је с леђа устрељен из пиштоља, а потом прободен бајонетом. Издахнуо је неколико сати касније, са посљедњом жељом да се ослободи његових 15.000 кметова. Ова вијест је ожалостила Русију, шест дана је народ у дугим колонама долазио да се поклони његовом одру, укључујући цара, двор и министре. Сахрањен је у Александро-невској лаври у Петрограду поред свог учитеља Суворова. Лијеп, славан, интелигентан и оригиналан, био је на мети многих жена, али је остао нежења без потомства. Прича се да су многе престоничке глумице и балерине биле његове љубавнице. Херцеговину је често помињао, а зна се да је 1811. послао новац за обнову цркве у Клепцима, задужбину Милорадовића. Прије шест година у Петрограду је “хероју и вјерном сину Русије” откривен монументални споменик.

Српски генерали

У великој бородинској побједи над Наполеоном, коју Руси зову “Спасење Русије”, учествовало је укупно 37 руских генерала од којих су чак њих 10 били рођени на српским просторима или су били потомци српских досељеника. Поред Милорадовића, ту су били генерали: Ђорђе Арсенијевић Емануил, Јован Јегоровић Шевић, Јован Стефановић Адамовић, Никола Богдановић Богданов, Никола Васиљевић Вујић, Илија Михајловић Дука, Петар Иванов Ивелић, Аврам Петровић Ратков и Никола Ивановић Прерадовић. Поред њих, ту је био изузетно велики број нижих старјешина и војника српског поријекла.

Пише: Драган Мијовић