Бројне афере, које годинама потресају БиХ, показале су нам да правосуђе амнестира корупцију, а да јавност све то брзо заборавља.

Парадоксално је да свака власт побиједи на изборима управо захваљујући причи о борби против корупције и криминала, а онда послије побједе, сви окрећу главу од афера.

Ко се још сјећа афере „Поткивање“, која је својевремено снажно потресла домаће правосуђе? А, ко се сјећа афере “Диплома”, која је отишла “под тепих” заједно са афером “Пелене”, случајем “Пирален” и многим другима?

Оно што је заједничко за њих је то да је свака добила име, а мало која судски епилог. Главни актери су краткотрајно били на стубу срама, а затим, као да се ништа није десило, остајали су у својим удобним фотељама.

Да ли ће било која од наведених афера пронаћи подобан тренутак и поново испливати на површину – у овом тренутку не можемо знати, али једно је јасно – нових нам не мањка.

Од дернека до кисеоника

У посљедњих годину дана, афере су се шириле скоро попут корона вируса, па смо тако, од “корона дернека”, дошли до афере “Респиратори”, али и до оне чувене  “Кисеоник”, која је у посљедњих неколико мјесеци гласно одјекнула, а затим нагло утихнула.

Ту су и вишемилионске злоупотребе у процесу јавних набавки у току пандемије, познате под називом “Корона уговори”, чијем актеру, сада већ бившем директору Института за јавно здравство, Браниславу Зељковићу, пријети максимална казна од 15 година.

Можда би његово кажњавање значило пут буђења институција да се кроз цијелу причу не поткрада питање – да ли је Зељковић врх леденог бријега или је био продужена рука неког моћнијег грабљивца?!

И на крају, долазимо до питања, да ли разлог што нам многобројне афере временом постају прашњави предмети у ладици почива у томе што политичка књижица не подлијеже законима или нам недостаје критичке свијести?!

Фото: Г.Шурлан/РАС Србија

Директорка Транспаренси Интернешенела БиХ, Ивана Корајлић сматра да су ова два разлога међусобно повезана. Јавност је, каже, толико већ навикла на афере, па нам се више ништа и не чини скандалозним, а институцијама то, додаје, и те како, одговора.

– С обзиром на то да највеће афере укључују и људе са највиших позиција власти коју, истовремено, те исте институције контролишу, онда нема ни интереса да се оне процесуирају, а посебно када нема ни јавног притиска да институције дају конкретан одговор. Из тих разлога долазимо у ситуацију да, када се поднесу пријаве, исте стоје годинама у ладицама, па све до оног тренутка када се покаже повољан политички тренутак да се неко процесуира, да ли због унутарстраначких, међустраначких односа и онда се, практично, ти предмети користе за неку врсту уцјена – каже Корајлићева за Српскаинфо.

Селективни приступ

Кључни проблем је, сматра она, контрола коју политички моћници имају над радом правосуђа, а из које се рађа селективни приступ случајевима.

– Број правоснажних пресуда је изразито мали, а и оно што имамо, ради се о ситним случајевима. Врло је селективан приступ, оно што се процесуира, процесуира се до одређене мјере, на правоснажне пресуде се чека и по 10 година, када већ сви забораве на то, а одговорне особе остану на функцијама без икаквих сметњи и самим тим, било какво процесуирање губи сваки смисао – каже она.

Овакав приступ, додаје она, и не чуди, јер законски оквир у БиХ тужиоцу поклања огромну слободу при избору истраге која ће бити покренута.

– Не морају давати детаљна образложења због чега су донијели наредбе о неспровођењу или обустави истраге, а нема ни посебног преиспитивања – објашњава Корајлићева.

Да правосудне институције чекају на миг политике, сагласна је и политичка аналитичарка, Тања Топић.

Како каже, власт одлучује о томе како и да ли ће се приступити одређеној афери.

– Најприје имамо непостојање правне државе, гдје правосудне институције представљају продужену руку политике, тако да неке афере, које некада почињу да добијају неке правосудне обрисе, заправо имају политичку мотивацију. Значи, када политика, под тим читамо власт, одлучи да се неко процесуира због одређене афере, онда се то и догоди – тврди Топићева и додаје да је манипулација главно оружје у заташкавању афера.

– Када се те афере нађу на врхунцу, посебном манипулацијом и спиновањем оних који штите виновнике и актере афере, прича се премјести на други терен, углавном национални, који изазива јако много набоја; покреће се прича о патриотама и издајницима и онда све падне у заборав – каже она.

Медији

С друге стране, додаје, не постоји синхронизована акција свих медија који би вршили притисак у јавности да се на чистац изведу те афере.

– Дио медија који открива афере одради и највећи  дио посла правосудних институција. Али, шта се онда дешава?! Такође, ту је важно поменути и однос јавности, гдје бих рекла да смо дошли у стање у којем смо огуглали на афере. Ми о њима говоримо само оног тренутка када су актуелне у медијама и то по кафанама, по кућним окупљањима и слично, а никада нисмо као јавност извршили притисак, у смислу да смо изашли на улице и показали да нас афере погађају – прича Топићева.

Као примјер наводи аферу “Кисеоник”.

– Политика је до те мјере злоупотребила тај случај, да ни јавна потврда министра здравља Алена Шеранића да кисеоник, који је кориштен у болницама, није био регистрован као лијек – није изазвала никакву реакцију јавности – рекла је Топићева.