Споменко Гостић, најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске, рођен је на данашњи дан, 15. августа 1978. године у Добоју.

Иако је живио свега непуних 15 година, иза себе је оставио причу која је постала један од најпотреснијих симбола страдања дјеце у рату и њихове привржености родном крају.

Споменко је погинуо 20. марта 1993. године, током гранатирања положаја Војске Републике Српске на Озрену. Од посљедица гранатирања страдало је још пет српских војника, док је Споменко тешко рањен и убрзо преминуо.

Сахрањен је на сеоском гробљу у Горњем Улишњаку, на Озрену, гдје почивају и његова мајка и бака.

Остао без најближих, па се придружио војсци

Споменково дјетињство било је тешко. Након развода родитеља, са мајком је из Маглаја отишао код баке Виде у озренско село Горњи Улишњак. Његова мајка је преминула непосредно пред избијање рата, а током првих напада на село погинула је и његова бака.

Након што је остао сам, Споменко се придружио Војсци Републике Српске, гдје је прво био курир, да би касније развозио храну и муницију борцима на линији. 

Обављајући повјерене му задатке, једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, при чему су коњи страдали, а он је био лакше повријеђен. Након тог рањавања, још је једном био лакше рањен.

Прича о дјечаку са Озрена убрзо је доспјела у јавност. Фотографија коју је направио фотограф Томислав Томо Патернек, као и телевизијска репортажа екипе Телевизије Нови Сад коју је предводио новинар Петко Копривица, учинили су да за Споменка чују људи широм региона и Европе.

У интервјуу из октобра 1992. године, тада четрнаестогодишњи Споменко говорио је о свом животу и данима проведеним уз борце.

„Ја сам се јавио добровољно да помогнем свом народу, да ослободимо село од непријатеља“, рекао је тада.

Његова прича снажно је одјекнула у јавности. Бројни људи нудили су да га прихвате, удоме и омогуће му школовање и живот далеко од рата.

Један од њих био је Предраг Симикић Пеган из Париза, који је у јануару 1993. године дошао на Озрен како би лично упознао Споменка и понудио му да пође са њим у Париз.

Споменко је, међутим, понуду одбио рекавши: „Док рат траје, ја одавде нећу. Не могу ово напустити док се све не ослободи“.

Само два мјесеца касније, 20. марта 1993. године, Споменко је погинуо на Озрену.

Постхумно је одликован Медаљом заслуга за народ, а касније и Медаљом за храброст „Милош Обилић“.

У порти Спомен-храма Рођења Пресвете Богородице у Добоју 20. марта 2014. године постављена је његова спомен-биста. Спомен-кип постављен је и у порти Манастира Светог Николе у Петрову 24. августа 2021. године.

Његов лик овјековјечен је и на муралу у Добоју, док је једна улица у Вишеграду добила име по њему, а у насељу Гарача постављена је спомен-плоча.

О Споменку је снимљен документарни филм „Споменко на вјечној стражи“, написана књига „Споменко и Озрен“ аутора Милета Савића, а Удружење „Девета димензија“ из Бањалуке приредило је стрип-албум „Споменко – прича о једном дјетињству“.

Његову причу чувају и свједочења оних који су га познавали, али и сјећање на дјечака који је, у времену када је требало да иде у школу и игра се са вршњацима, изабрао да остане уз свој народ и свој Озрен.