Српски православни, теолог и бесједник Николај Велимировић, епископ жички и охридски, канонизован као Свети Николај Охридски и Жички, рођен је на данашњи дан 1881. године.

По завршетку теолошких студија у Швајцарској, докторирао је теологију на Универзитету у Берну, а потом је дипломирао филозофију на Универзитету у Оксфорду и докторирао у Женеви.

По повратку у Србију, постао је предавач на Богословском факултету у Београду,  а 1909. године се замонашио и завршио Духовну академију у Петрограду, Санкт Петербург.

Између два свјетска рата, владика Николај основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде. Нијемци му нису опростили улогу у обарању Тројног пакта крајем марта 1941. године, због чега су га у Другом свјетском рату, чим су окупирали Југославију, затворили у манастир Љубостиња, а потом и у манастир Војловица.

С патријархом Гаврилом Дожићем, владика Николај затворен је 1944. године у логор Дахау.

Умро је у емиграцији у руском Манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, а сахрањен је на српском народном гробљу поред Манастира Светог Саве у Либертвилу.

Много година послије смрти, мошти владике Николаја пренесене су из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године. Положене су у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.

На засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. године владика Николај уврштен је у ред светитеља,а свечана канонизација обављена је у београдском Храму Светог Саве на Врачару 24. маја 2003.

Поводом годишњице рођења владике Николаја Велимировића, доносимо његову бесједу „Српској мајци“.

Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недјело, а ја знам много његових добрих дјела”. „Ако ви не вјерујете мени, питајте комшије, они ће посвједочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.

Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свијет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увијек сјећао ове мајке.

Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видио неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој?
Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сјећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корјена, свето је и стабло!

Сјећамо се, мајки, које родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свјесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за вријеме царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увијек царица, јер је царица по духу. Тјелесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске послије слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, вјерујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сјетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сјећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сјетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувијек сузама осветио и своју бијелу престоницу и сву земљу своју.

Може ми неко замјерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огријешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дијете са села, једног китњастог села Ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свијећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вјечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске пјеваније.

Ај, браћо моја, ми се морамо данас сјетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из вијека у вијек, кроз вијекове. Ја не могу да се отргнем томе сјећању јер сам их лично негдје, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине.

Сјетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би дјецу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.

Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће вријеме, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изњети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цијело ткиво наше славне историје.

Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим прије мајка Хришћанка. Страдања матера за дјецу њихову, тјелесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.

Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше вјерне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вјечно, тамо гдје се у вишњој и вјечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке српске, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као дјеца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу дјеце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према дјеци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на вијек вијека. Амин.”