Осим породичне куће у Кумодражу, гдје су му браћа живјела и бавила се земљорадњом, војвода није посједовао никакву другу имовину. Одбивши многе поклоне и привилегије, по пензионисању живио је у кући свог таста Веселина Милановића у Чачку.

Савременици су забиљежили да Степа Степановић није трпио било какве повластице. Живио је и радио под паролом “отаџбини се даје све, а од ње се не узима ништа”. Онда можда ни не чуди прича коју је прије неколико година испричала Ивана Лучић, докторка у пензији из Београда и праунука војводе Степановића.

Када је коначно дошло вријеме да оде у дуго заслужену пензију, Степа Степановић је тражио да му држава поклони само једно – његову остаријелу кобилу Вилу.

Био је то коњ на којем је војвода учествовао у многим биткама и војним походима и још за вријеме Степиног службовања је била стара, оронула и предвиђена за одстрел. Степа Степановић то никако није хтио да дозволи.

Како би спасао кобилу тражио је да она буде његов поклон поводом одласка у пензију и, уз много чуђења и превртања очију од стране млађих колега, војвода је на крају истјерао своје.

Вила је још дуго година живјела крај Степе на његовом имању у Чачку. На крају, иако потпуно слијепа, надживјела је војводу.

Када је Степа Степановић преминуо 27. априла 1929. године управо она је вукла кола са ковчегом у коме је било тијело Степе Степановића до гроба и тако га испратила у погребној поворци на вјечни починак, пише Историјски забавник.