Ако је неко у себи окупио све врлине српског народа и све око себе чинио бољим, онда је то засигурно Степа Степановић. Био је вољени официр који је дијелио судбину својих војника, јунак Церске битке, војвода који је пробио Солунски фронт, министар војни, командант који никада није повукао наређење и, надасве, скроман човјек из народа који се водио паролом "Све за државу".

Човjек од традиције

Степановићи су презиме добили по чича Степану који се почетком 18. вијека доселио у Кумодраж. Једни тврде да је ту дошао из Херцеговине или Лике, док други сматрају да се доселио са југа Србије. Оно што је сигурно јесте да се Степан, раме уз раме, борио уз Карађорђа током Првог српског устанка.

Степан је уживао велико поштовање комшија. Колера му је однијела сву дјецу из првог брака, а из другог је имао Ивана који је, са супругом Радојком, родио Степу Степановића и још двојицу синова и двије кћери.

Војвода Степа Степановић рођен 1856. године и добио је име по свом деди војнику и хероју.

- Још као мали био сам велика љутица. Када би ме мати упртила на леђа и понела на њиву, ја бих се толико драо и ударао ногама у пртачи да би ми бивале ноге све крваве од трења док би на њиву стигли. Али, ми од тих рана и те крви ништа није било. Мати није имала када да се око мене и мојих ногу бави и ране би пролазиле саме од себе - причао је Војвода о свом дјетињству.

Малог Степу, док је још био беба, мајка је често остављала стрини да га чува јер није могла да га води у њиву. Како би га нахранила, јетрва је знала да позове коју циганку како би подојила дијете, а управо је то војвода Степа користио као шаљиво објашњење своје љубави према циганима чергарима говорећи: "То ми је ваљда остало у крви од циганкиног млека."

Стрина је Степи и живот спасила након што га је, док је чувао стоку, бик набо рогом. Када је видјела распореног Степана, жена старог кова није дозволила да је обузме паника. Зграбила је иглу и конац и зашила дјечака који је ћутао и трпио болове, а онда га, уз помоћ комшија, брзо однијела у Београд код љекара.

Четрнаести у класи

А онда дође вријеме да Степа стекне школско образовање. Послије основног образовања, уписао је гимназију у Капетан Мишином здању. Издржавао се радећи код директора школе Ђорђа Милетића и посебно волио да учи историју. Међутим, када му је остала још само посљедња година, Степа се одлучује за војску.

Фото: Wikipedia- Степа Степановић у младости

Оваквој одлуци допринијела је општа атмосфера која је владала у народу. Људи су жељели да се ослободе турског јарма и чекало се само да ситуација сазри.

Тако 1874. будући војвода Степа Степановић предаје документа за пријем у Артиљеријску школу и бива примљен без пријемног као врло добар ђак гимназије. У тој 11. класи били су Војвада Живојин Мишић, Михајло Живковић, Павле Јанковић... људи који ће постати велика имена српског народа.

За војничку каријеру, како је сам рекао, одлучио се из само једног разлога: "Само војник може извојевати место његовом народу на које он има право".

Иако није волио математику на коју је стављен нагласак током образовања питомаца, Артиљеријску школу завршава као 14. у класи. О том периоду свог живота, војвода није имао најљепше мишљење. "У многим поступцима, наређењима и заповестима тражио сам где је замка коју су ми спремили, где је нога коју хоће да ми подметну", говорио је Степановић. Ово искуство учинило је да постане крајње неповјерљив због чега није имао пријатеље којима би повјеравао своју интиму, а са годинама се повлачио у себе све више.

Фото: Wikipedia - Двојица будућих српских војвода на једној слици - Степа Степановић  и Живојин Мишић као дипломци Артиљеријске школе

Степа Степановић у рату

Предавања Артиљеријске школе прекинута су двије године након што је Степа Степановић у њу дошао – избио је Први српско-турски рат. Питомци 11. класе добили су ратне распореде са чином питомца-наредника, а њихове способности стављене су на тест.

Степа је у рату постао командир вода, а своје ратничке вјештине доказао је у биткама на Грамади, Рсавцима, Бабиној глави, Курилову, Шиљеговцу и Крушевцу, и тако зарадио чин потпоручника. Већ у другом рату Степа Степановић ступа као искусан борац и добија неколико ордена.

Узор је нашао у пуковнику Ђури Хорватовићу команданту 4. корпуса, човјеку изузетне храбрости и посвећености који је команде често издавао држећи револвер у руци, спреман да одмах крене на непријатеља, ма ко он био.

Степановић се доказао и ратујући са Турцима, Бугарима, у Балканском и Првом свјетском рату. Овај посљедњи за њега је био најтежи док је командовао Другом армијом која је била стационирана између Аранђеловца и Младеновца.

У Првом свјетском рату Степановић је на Церу учинио немогуће. Супротстављајући се, тактиком и мудрошћу, знатно јачим аустроугарским јединицама, непријатеља је успио не само да побједи већ и да их натјера на повлачење у Босну преко Дрине, а његови маневри на Церу и данас се изучавају.

Војска је обожавала Степановића и без поговора извршавала свако његово наређење. С друге стране, Степа је волио своје војнике и за њих био спреман на све. О томе свједочи и догађај који се збио одмах по завршетку Церске битке.

Наиме, војвода Степа, сједећи испред штаба, посматрао је војску. Видио је да се доноси хљеб и, жељећи да се увјери шта ће војницима дати за јело, он заустави запрежна кола и узе један хљеб. Како га је загризао, тако се згадио. У хљебу је било пијеска. Одмах је звао команданта интендантске службе питајући, заправо више грмећи: "Зар песком храните моју храбру војску?!"

Командант се правдао да је морао да користи неочишћено жито, на шта војвода рече: "То није никакав разлог! Зашто ме о томе нисте обавестили? Да сте то учинили, тражио бих од Врховне команде да хитно пошаље добро брашно. Има Србија довољно жита у резреви…"

Такав хљеб Степини војници никада више нису добили.

Повлачење преко Албаније

Након удара Централних сила 1915. године, војвода Степа и његови војници успјешно су савладали Бугаре, само да би се кренули у повлачење преко Албаније и то по стравичним временским условима који су однијели многе животе. Остале су приче да је војвода, иако се слагао са планом Врховне команде о повлачењу, плакао гледајући како артиљерци на Косову, уз вјерски обред, закопавају топове.

Сматрајући да је исти као и сваки његов војник војвода Степановић је одбио да породицу извуче из Чачка тако да су дијелили судбину фамилија свих српских војника.

Током преласка Албаније, ђенерал Емило Белић записао је о Степи Степановићу: "Мучен физичким напорима и раздиран душевним патњама, Војвода је на челу своје армије искусио све суровости беспутних и мочварних предела кроз које је одступано, пропатио све бриге за поробљеном отаџбином и својом породицом коју је оставио у Србији. Издржао је све оне тешкоће и опет је умео да све то сакрије у дибуни своје велике душе и да своје војнике води чврстом душом, тачно и уредно извршавајући наређења Врховне команде. Нико од њега није чуо ни једне речи жалбе, никоме се није потужио и никада није клонуо. Само често му се завртела суза у очима када је, пролазећи крај лешева војника, којима је био посут тај тужни пут, наређивао да се тим незнаним јунацима ода достојна почаст."

Професор Велибор Јонић, фебруара 1916. године налазио се на броду којим је војвода са војском пребациван на Крф. Он биљежи: "Сви смо, онако гладни и изнурени, били као скамењени – он чије срце ни у једној ситуацији није задрхтало, плакао је. Држао је марамицу у руци и брисао сузе које су му у потоцима текле низ образе, понављајући непрестано наглас: Много смо грешили, зато нас је Бог казнио."

На Крфу командант је реорганизовао војску и подигао морал толико да ће пробијање Солунског фронта од 15. до 17. септембра 1918. године на Добром пољу и Козјаку остати заувијек забиљежено у историји.

Војвода Степа Степановић и његова Друга армија први су ушли у ослобођено Сарајево. Командант је, наравно, одбио удобну, луксузну постељу и смјестио се са својом војском.

За своје заслуге биће одликован орденом Карађорђев крст са звијездом и Таковским крстом.

Управо у Сарајеву Степановић ће провести и посљедњу годину своје службе. На сопствени захтјев, пензионисан је у 63. години живота, када одлази у Чачак гдје је живио у кући свог таста Веселина Милановића.

Фото: Wikipedia - Сахрана Војводе Степе Степановића

Без луксуза и ловорика

Занимљиво је да Степа Степановић, иако је, послије Великог рата, у два наврата био министар војни, од иметка, заправо, није имао ништа. Кућа у Кумодражу била је дом његове браће који су били земљорадници, па је одлучио да живи у тазбини након повлачења из службе.

А хтједоше да му дају разне поклоне, бројне привилегије. Велико "Не" рекао је војник. Тражио је само једно, да му поклоне Вилу, кобилу која га је вјерно служила у рату. И добио је. Остарјела и слијепа кобила је наџивела свог команданта и чак вукла кола са ковчегом на сахрани Степе Степановића.

Скромност је била врлина која је красила Степановића читавог живота. Тако, када је добио прву пензију од 3.000 динара, Степановић се нашао у чуду. За те паре могао је да купи два добра вола.

Пензију је од поштара одбио да прими и само му рече:

"Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта бих с толиким парама?" Пензију је прихватио тек када су је прецијепили.

Будући да је у пензију отишао осјетивши да га здравље више не служи као некад, војвода Степа је припремао сопствену сахрану. Иначе код љекара је одбијао да иде: "Какав преглед! Ја сам стар и дотрајавам. Вуче ме земља."

Сам је изградио своју скромну гробницу, наредио је још да се обуче у униформу и одабрао ордене са којима ће га сахранити. Није му падало на памет да ће га држава сахранити са почастима. Пред крај свог живота позвао је супругу и предао јој два замотуљка са новцем; један са себе, други за њу.

Преминуо је 27. априла 1929. године у 22.30 часова. Пред сам крај покушао је да подигне десну руку ка прозору и, посљедњим дахом рече команду: "Полазите напред!"

Пише: Иван Радојичић