Иако сви доживљавамо страхове током цијелог живота, често нам је тешко да прихватимо чињеницу да се дјеца, као и одрасли, плаше разних ствари. Она то некада изражавају отворено, а некада чувају само за себе.
Одрасли често потроше више времена и енергије у увјеравању дјеце да нема чега да се плаше, умјесто да им дозволе да упозна своје осјећаје, да их изрази и на крају да им помогну да их превазиђе.
Читање неке књиге о осјећањима може да буде добар начин да се започне разговор о томе шта људи осјећају. Оно што дјеца треба да знају је да свако има осјећања и да се она могу изразити, подијелити, и да се о њима може разговарати. Некада видимо дјецу која су склона агресивном понашању, изливу бијеса, или су повучена или имају неки тјелесни симптом, а заправо испод свега тога је страх који је сакривен иза послушности.
Први озбиљнији страх код дјеце јавља се у периоду од 6. до 8. мјесеца и важан је за каснији психолошки развој личности. У овом периоду уколико мама изађе из видног поља своје бебе, а то не изазове прекомјерну реакцију страха и плача, нам говори да је мама била довољно дуго и поуздано присутна, што је код бебе створило осјећај припадности и повјерења. Период у ком се интензивно развија машта и имагинација, а дјеца се лако уживљавају у призоре из цртаних филмова и прича, је око треће године када се често јавља и страх од мрака. Заспати значи изгубити менталну контролу, бити сам, препустити се. Дјеца тада имају потребу да спавају са упаљеним свијетлом или отвореним вратима од собе. Временом, дјеца углавном почињу сама да гасе свијетло и затварају врата своје собе. Нема потребе продубљивати страх инсистирањем.
Неки родитељи имају идеју да је дјецу најлакше ослободити страха преплављивањем (ако натјерате дијете да помази пса ког се плаши, оно ће "очеличити" и престати да се плаши пса). Много је хуманије и паметније, на примјер, прићи псу, помазити га, па позвати дијете да вам се придружи, или гледати другу дјецу како се играју, прићи полако наћи неко мало штене с' којим дијете може да се игра и оно ће се постепено ослободити. Ако је у питању страх од воде, немојте бацати дијете у ријеку или базен. Дјеца су различитог сензибилитета, иако то неко дијете може доживјети као игру, неку дјецу то може сломити, потпуно беспотребно. Колико год вам дијететов страх дјеловао беспотребно, њему је свакако увијек реалан.
Школска фобија, или страх од школе, није развојни већ неуротски страх. У том периоду од дијетета се тражи да се уклопи у нову средину, да усвоји нове улоге, да одговори на нове захтјеве, вреднује се његов рад, почиње доминација неке дјеце над другом као и проблеми вршњачког насиља. Код дјеце која пате од школске фобије симптоми обично почињу нагло у првим данима школе, дијете је мрзовољно, бијесно и раздражљиво. Видљиви су и тјелесни симптоми(дрхтање,блиједило,повраћање,болови у стомаку) који наравно нестају када се дијете врати кући или ни не оде тај дан у школу. Један од начина да се превазиђе овај проблем је психотерапија.
Током терапије дијете постепено долази у додир са својим неиспољеним осјећањима, ослобађа се неких скривених мисли и тако постаје више способно за контролу, равнотежу и фокусираност. С' обзиром на то да су дјеца врло зависна од својих родитеља психотерапија психичких тешкоћа подразумјева укљученост родитеља у терапијски процес.
Маријана Ћурић, психолог и ТА практичар
