О православном братству, рату и једној љубави која је потрајала дуже од живота
Постоје историјске приче које се не могу у потпуности разумјети ако се посматрају само кроз датуме, битке, војне јединице и бројеве погинулих. Иза сваког рата налазе се људи, њихове породице, њихова вјеровања и лични избори, а понекад се управо у тим малим и наизглед споредним људским причама налази најдубљи смисао једног времена. Причу о руским добровољцима који су почетком деведесетих година долазили у Босну и Херцеговину зато не треба посматрати само као причу о странцима који су дошли да учествују у једном далеком рату, већ и као причу о једном историјском тренутку у којем су се, након распада двије велике државе, Совјетског Савеза и Југославије, укрстили ратови, идеологије, православна традиција, словенска блискост и личне судбине људи који су у тим догађајима тражили сопствени смисао.
У православном предању човјеков живот никада није посматран као нешто што почиње и завршава се само у границама једног овоземаљског живота. Однос према прецима, молитва за упокојене, памћење породичног имена и поштовање гробова представљају важан дио православне културе, у којој се смрт не доживљава као потпуно брисање човјека из живота његових најближих. У том свијету посебно мјесто има и брачна заједница, јер љубав мужа и жене није само тренутно осјећање, већ заједнички пут који обухвата и вријеме страдања, старости и смрти. Зато је у православној традицији сасвим природна жеља супружника да, након живота проведеног заједно, и у смрти почивају једно поред другог.
Управо у тој једноставној људској жељи почиње једна необична прича која ће нас одвести са обала Неве и из Санкт Петербурга, преко ратишта Придњестровља и Абхазије, све до источне Босне и сеоског гробља на Хреши.
Александар и Тамара
Александров Игорович Александар био је Рус из Санкт Петербурга, атаман Невског козачког села. Његова улога атамана је била и управна и војна. Представљао је заједницу, бринуо о локалном поретку, сазивао збор, а у старијим временима атаман је имао и командне дужности. Александров Игорович Александар био је ветеран Придњестровља и Абхазије, командант руског интервентног одреда, који је почетком деведесетих година већ имао искуство живота у условима оружаног сукоба. Александров је, као и многи људи његове генерације, већ био ушао у свијет у којем су границе између војничке службе, добровољног ратовања и личног увјерења постајале испреплетене.
Када је 1992. године избио рат у Босни и Херцеговини, Александров је дошао у Републику Српску као руски добровољац и са својим одредом дјеловао најприје у источном дијелу Босне, укључујући Скелане, а потом и у рејону Хреше, гдје је руска група била у саставу Прве романијске бригаде Војске Републике Српске. За човјека који је већ прошао кроз Придњестровље и Абхазију, рат у Босни није био прво суочавање са опасношћу, али је био нова земља, нови људи и нова линија фронта на којој ће провести посљедње мјесеце свога живота. Александров је погинуо 21. маја 1993. године у рејону Борија, током извиђачких активности, када је страдао од мине. Сахрањен је на гробљу у селу Хреша, гдје је његов гроб остао да свједочи о човјеку који је дошао из далеке Русије и чији је живот завршен далеко од мјеста у којем је рођен.
Спеменик палим борцима на Хреши, прво име на споменику Александр Александров
Ту би, уобичајено, једна ратна биографија била завршена: име, датум рођења, војни пут, датум погибије и мјесто сахране. Међутим, прича о Александру Александрову добила је необичан наставак након више од 30 година, када је 2024. године преминула његова супруга Тамара, која је, према свједочењима о њеној посљедњој жељи, затражила да буде сахрањена поред свога мужа. Тако је Тамара, након више од три деценије раздвојености, сахрањена поред Александра на гробљу на Хреши.
Александр и Тамара Александров
У тој чињеници нема ничег спектакуларног у уобичајеном смислу ријечи, али управо зато она има посебну снагу. Жена која је деценијама живјела без свога мужа, који је свој живот завршио далеко од куће, на крају је изабрала да почива тамо гдје је он сахрањен. За Тамару је, изгледа, веза са Александром била нешто што није престало његовом смрћу. Њена жеља да почива поред супруга показује једну врсту брачне вјерности коју је у савременом времену све теже објаснити људима навикнутим на брзину живота и лакоћу којом се односи прекидају.
И тако је један руски добровољац који је дошао у Босну да ратује, више од тридесет година након своје смрти, поново добио друштво своје супруге, овога пута не у свом дому и не у Русији, већ на малом гробљу у Хреши.
Супруга Тамара у обиласку мјеста погибије супруга, Хреша 2003. године
Вријеме распада
Да бисмо разумјели како су људи попут Александра Александрова уопште стигли у Босну, потребно је вратити се неколико деценија уназад, у вријеме када се пред очима њихове генерације распадао поредак који је изгледао трајније него што се касније показало.
Почетком деведесетих година распадали су се и Совјетски Савез и Југославија, двије велике федералне државе које су деценијама одређивале политичку карту источне Европе. Њихов распад није донио само стварање нових држава и промјену граница, већ и низ оружаних сукоба који су велики број људи први пут увели у свијет рата.
Један од тих сукоба био је рат у Придњестровљу, који је избио након распада Совјетског Савеза и у којем су се сукобиле снаге молдавске државе са снагама Придњестровске Молдавске Републике. Главни узрок сукоба био је страх руског становништва Придњестровља од молдавског национализма, приближавања Румунији и могућег губитка веза са Русијом. Иако су сукоби почели још 1990–1991, главни рат трајао је од марта до 21. јула 1992. године, када је потписано примирје које је практично замрзнуло сукоб.
За људе који су тамо стекли прво ратно искуство, Босна је убрзо постала нова тачка на карти.
Зашто су Руси долазили да ратују на страни Срба?
На питање због чега су руски добровољци долазили да ратују у Босни не постоји један одговор који би обухватио све људе који су се појавили на српској страни. Њихови мотиви били су различити и кретали су се од православне и словенске солидарности до политичких и идеолошких увјерења, жеље за новим ратним искуством, авантуризма, али и личних разлога који су понекад имали мало везе са самом Босном.
Ипак, код значајног дијела добровољаца постојало је увјерење да су Срби и Руси, и поред различите историје и државних граница, блиски народи које повезују православна вјера, словенско поријекло, културна традиција и дуго историјско памћење. У руској култури постојала је и снажна свијест о историјским везама са Србима, а распад Совјетског Савеза и осјећај слабости и понижења који је код многих Руса пратио деведесете године додатно су утицали на начин на који су поједини посматрали ратове који су се водили на простору бивше Југославије.
Неки су у доласку у Босну видјели прилику да помогну народу који су сматрали братским, неки су сматрали да на тај начин исправљају оно што су доживљавали као руско напуштање Срба, док су други једноставно настављали начин живота који су већ упознали на ратиштима бившег Совјетског Савеза.
Рат, међутим, није увијек само питање идеала. Човјек може у њега ући из једног разлога, а остати због сасвим другог. За некога ко је већ прошао кроз рат, повратак у цивилни живот може бити тежи него што се са стране чини, јер су правила фронта, ма колико сурова била, једноставнија од сложености цивилног живота: постоје саборци, постоји задатак, постоји опасност и постоји јасна свијест о томе шта човјек треба да уради.
Због тога су неки ветерани Придњестровља и других постсовјетских ратишта у Босну дошли готово одмах након што су тамошње борбе завршене.
Први руски добровољци
Руски добровољци у Босни нису представљали велику организовану војску, нити су икада постојале хиљаде руских бораца који би самостално чинили неку велику формацију. Њихов стварни број био је знатно мањи од бројки које су се током рата појављивале у политичким изјавама и медијским извјештајима, а највећи број њих дјеловао је у малим групама које су се прикључивале различитим српским јединицама.
Први руски добровољачки одред формиран је у Херцеговини у септембру 1992. године, а његово језгро чинила је група људи која је стигла из Санкт Петербурга. Одред је бројао тек нешто више од десетак људи и није дуго постојао као самостална формација. Након тога формиране су и друге групе.
У новембру 1992. године код Вишеграда се појавио Други руски добровољачки одред, познат као „Царски вукови“, чије су језгро чинили добровољци са искуством из Придњестровља. Њихов број никада није био велики, али су због начина на који су кориштени, углавном као покретне извиђачке и ударне групе, остављали утисак код српских непријатеља веће бројности и снаге него што су је заиста имали.
Почетком 1993. године на простор источне Босне стигле су и козачке групе, међу којима је била и такозвана Прва козачка стотина. Козаци су у руској историји представљали посебан војнички и друштвени слој, снажно повезан са православном вјером, војном традицијом и одбраном граница Руске империје, па је њихово појављивање у Босни имало и одређену симболичку тежину.
У источној Босни, на простору око Вишеграда, Скелана и касније Сарајева, тако се постепено створио мали, али препознатљив круг руских добровољаца који су били укључени у различите српске јединице.
Заглавак
Дана 12. априла 1993. године, почела је битка на узвишици Заглавак, у источној Босни. Јединице Војске Републике Српске и руских добровољаца које су контролисале узвишицу издржале су у том тешком боју тешку ватру и одбиле јурише надмоћнијих непријатељских снага.
Априлска битка из 1993. године на узвишици Заглавак представља окршај малих размјера, али је дубоко симболична: два братска православна народа, Срби и Руси, ту су раме уз раме одбили нападе муслиманских снага, подржаних од Запада. Српски војници из Горажданске бригаде били су већ изморени и претила је опасност да ће се повући јер нису могли више да задрже нападе муслимана. Тада су стигли Руси који су донијели нову снагу и својим жртвовањем спријечили су да Заглавак падне у руке муслимана, што би вјероватно довело до пада Вишеграда.Ова битка представља примјер словенског борбеног братства. Муслиманске формације су убрзо послије битке истјеране из тог дијела Босне. Данас се са узвишица Заглавак, као и прије, поносно уздиже над долином Дрине, и тај крај је унутрашња територија Републике Српске, непријатељске снаге се ту никада више нису вратиле.
У тим борбама погинула су тројица руских добровољаца — Владимир Софанов, Дмитриј Попов и Константин Богословски — док је више људи рањено.
Заглавак је тако остао упамћен као један од симбола руског добровољачког учешћа у рату у Босни и Херцеговини, јер је на том мјесту постало видљиво оно што је заправо представљало суштину њиховог доласка: мале групе људи, далеко од својих домова, прикључивале су се српским јединицама и прихватале ризик који је са собом носио живот на фронту.
Александров у Скеланима и на Хреши
У то вријеме, Александров је са својом групом дјеловао и у Скеланима, на подручју које је било изложено борбама са муслиманским снагама из сребреничког подручја. Његово претходно војно искуство учинило га је једним од искуснијих руских добровољаца, а његов одред је био укључен у борбе и активности на терену гдје је било потребно познавати не само војничку тактику већ и сложену планинску географију источне Босне.
Након периода проведеног у Скеланима, Александров је са својим људима дошао да ратује на Хрешу, гдје су руски добровољци дјеловали у оквиру Прве романијске бригаде. За њих је рат у Босни до тада већ постао свакодневица, а мјеста која су им у почетку била потпуно непозната постала су дио њиховог војничког живота.
Руски добровољци у Скеланима
А онда је дошао 21. мај 1993. године. Тог дана Александров је погинуо у рејону Борија, страдавши од мине током извиђачке активности. Човјек који је већ имао искуство рата у Придњестровљу и Абхазији, који је преживио бројне опасности и дошао хиљадама километара далеко од свог дома, свој живот је завршио на један од најтипичнијих начина за рат који се водио у босанским планинама, од мине коју није било могуће видјети. Сахрањен је на сеоском гробљу на Хреши.
Споменик палим борцима на Хреши
Руски добровољци послије 1993. године
Добровољци су наставили долазити и током наредних година, такође у мањем броју и све чешће као појединци који су се прикључивали већ постојећим српским јединицама.
Током 1994. године формиран је и трећи руски добровољачки одред, а поједини Руси су касније дјеловали у оквиру српских јединица као што су „Бијели вукови“. Важно је нагласити да „Бијели вукови“ и „Царски вукови“ нису били иста формација: први су били српска јединица величине чете, док су други били руски добровољачки одред величине вода и нису постојали у исто вријеме.
Како је рат прелазио у све израженију фазу рововског ратовања, а путовање из Русије постајало све сложеније, број добровољаца се постепено смањивао. Људи су долазили на неколико мјесеци, а затим се враћали у Русију, док су појединци остали готово до самог краја рата.
Међу њима је било људи различитог образовања и различитих животних путева, што показује да се руски добровољци не могу свести на једну врсту људског карактера. Било је ветерана, официра, авантуриста, идеолога, људи који су већ били навикли на рат, али и оних који су у Босну дошли први пут у животу да би помогли народу који су доживљавали као близак и братски.
Послије рата
Према важећој евиденцији, на ратиштима у Босни и Херцеговини погинуло је 37 руских добровољаца. Када се рат завршио, већина руских добровољаца вратила се у Русију, гдје су покушавали да наставе живот који је за многе од њих већ био трајно промијењен. Неки су се запослили у безбједносним структурама, неки у другим занимањима, док су други наставили да живе на маргинама цивилног друштва, носећи са собом искуства која је било тешко пренијети у обичан мирнодопски живот.
Ратне приче често временом постану митови, а бројеви и догађаји почну да живе свој живот независно од историјских чињеница. Тако су и руско учешће у рату у Босни различите стране временом представљале на различите начине, од прича о хиљадама руских бораца до потпуног умањивања њиховог присуства. Стварност је, по свему судећи, била знатно једноставнија: руских добровољаца није било много, али су се појављивали у малим, покретним и често врло активним групама, због чега је њихово присуство на фронту понекад изгледало бројније него што је заиста било.
Њихов стварни војни значај зато не треба мјерити само бројем људи, већ и чињеницом да су неки од њих били искусни ветерани ранијих ратова, способни да своје искуство пренесу на ново ратиште.
Гроб на Хреши
Када се све остави по страни, број добровољаца, јединице, операције и ратне карте, остаје једна једноставнија прича. Александар је дошао из Русије у Босну, ратовао са српским јединицама и погинуо 1993. године. Сахрањен је на Хреши, далеко од Санкт Петербурга и свога дома. Тридесет једну годину касније, његова супруга Тамара је умрла. И није тражила да буде сахрањена у Русији. Тражила је да буде поред њега. Тако је 2024. године сахрањена на истом гробљу.
Гроб Алексндра Александрова и супруге Тамаре Александровне
У тој слици има нечега што надилази саму историју руских добровољаца и рата у Босни. Јер ако се рат посматра кроз војне карте, људи постају бројеви, а њихове судбине дијелови статистике. Ако се, међутим, посматра кроз породицу, онда постаје јасно да сваки погинули човјек иза себе оставља некога ко наставља да живи са његовим именом и успоменом.
Тамара је ту успомену носила више од тридесет година. А када је дошао њен крај, изабрала је да буде тамо гдје је био њен муж. Зато је можда управо њихова прича најбољи начин да се памти мотив и учешће руских добровољаца у Републици Српској. Не причом о оружју, већ причом о човјеку; не причом о броју погинулих, већ о једном имену; не причом о рату, већ о ономе што је остало након њега.
На гробљу у Хреши данас почивају једно поред другог. Он, руски добровољац који је погинуо 1993. године. Она, жена која му се придружила више од три деценије касније.
Између њихових смрти стао је читав један живот, као и више од тридесет година историје, али њихово посљедње мјесто починка остало је исто. И можда је управо то најједноставнија слика вјерности: да човјек, када више ништа не може да промијени, ипак може да изабере гдје ће почивати.
Тамара је изабрала Хрешу. Изабрала је мјесто гдје је почивао Александар. Иза њих је остао син Алексије, који је завршио Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву и који живи у Русији.
И тако се, послије више од тридесет година, једна ратна прича претворила у нешто сасвим друго, у причу о памћењу, православној вјери, породици и љубави која је надживјела човјека који је у Босни оставио свој живот.
