Након стравичне зиме 1916. године и повлачења преко Албаније, мало ко је у свијету вјеровао да Србија још увијек постоји.
Земља је била окупирана, народ на умору, а влада и краљ расијани по Европи. Ипак, средином септембра 1918. године све се промијенило.
Када је Аустроугарска напала Србију 1914. године, Србија је одговорила жестоко и храбро. Ипак, до 1915. пред њом се поставила само једна опција – повлачење.
С војском, владом и остарјелим краљем Петром бјежао је и народ. Пут је водио преко неприступачних предјела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи, пише „Историјски забавник.“
Случај незапамћен у историји
Био је то јединствен случај у историји – цијела влада, краљ, скоро цијела војска и огроман број цивила – фактички цијела једна држава, повукла се са своје територије и настанила на другој – на грчком острву Крфу.
Иако је послије тога мало ко вјеровао у српски опоравак, ово није био крај! Војска која је стигла на Крф искористила је вријеме за одмор и опоравак и већ од априла 1916. године полако је упућивана на ратиште код Солуна гдје су се већ налазиле француске и британске трупе.
Иронично, Солунски фронт је у Првом свјетском рату настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. Јединице су дошле прекасно и у недовољном броју да спријече пад Србије, а након тога ратиште је сматрано споредним и скоро небитним.
Вјеровало се да ће рат били одлучен на Западу и да ће тамошњи побједник бити и побједник у Великом рату. С друге стране, Солунски фронт је након почетних борби остао прилично стабилан на дијелу од албанске границе до ријеке Струме.
Тако је било све до 1918. године, доласка америчких јединица и велике савезничке офанзиве.
Пробој
На Солунском фронту биле су окупљена велика Савезничка војска. Било је и бројнијих и спремнијих јединица, али не и мотовисанијих од српских. Домовина је сањана, о њој се стално причало, о Србији су пјеване пјесме… Када је пробој коначно почео, српску војску више нико није могао да заустави!
– Улазак САД у Први светски рат и долазак америчких трупа на Солунски фронт много је допринео успешном пробоју. Ипак, извештаји из оног времена говоре о томе да су српски војници марширали по 17 сати дневно и да су ишли таквим темпом да их је и коњица тешко сустизала. То јесте можда преувеличано, али добро илуструје жељу Срба да што прије стигну до домовине у којој нису били три године – истиче историчар Добрица Јовичић и додаје да је управо тај јуриш довео до великих страдања српске војске, коју је, када је једном кренула, било тешко контролисати.
Бугари
Послије тродневне офанзиве Прва и Друга српска армија, уз помоћ двије француске дивизије, пробиле су Солунски фронт 17. септембра 1918. године, а Нијемци и Бугари били су приморани да се повуку. Након недјељу дана трупе су прешле Вардар, чиме је пут ка Србији отворен.
Након пробоја Солунског фронта из рата је избачена војска од 700.000 војника, а Њемачка је наредила опште повлачење. Цар Вилхелм је, огорчен, послао телеграм бугарском цару: “62.000 српских војника одлучило је рат. Срамота!”
Остало је забиљежено да су бугарски војници, видјевши српске војнике, за које су мислили да су готови још 1915. године, како јуришају, бацали оружје и бјежали вичући како “иду мртви”!
– Срби су веома брзо стигли до Ниша и тек су ту наишли на већи отпор. Крајем септембра капитулирала је Бугарска, што је био огроман ударац за Централне силе и свакако је убрзало крај Првог свјетског рата – каже Јовичић.
Нестварни подаци
У незаустављивом јуришу српска војска је, не жалећи животе и не гледајући на губитке, за 45 дана прешла око 600 километара, потискујући непријатеља и ослобађајући земљу. Првог дана новембра српска застава се поново завијорила и у Београду.
Борбе су у Првом свјетском рату окончане 11. новембра 1918. године. Свијет је у том тренутку већ славио, а у годинама које су услиједиле проучавана је стратегија и даване заслуге многима.
Ипак, вјероватно најискренији коментар поводом савезничке побједе био је онај који је лондонски “Манчестер гардијан” дао непосредно након Великог рата: “Ма колико била велика улога Француза у побједи, данас цијели свијет мисли на Србију”.
