Субота јутро, имам тему, идеју, знам правац у којем бих требао ићи...

Кафа, цигарета, сунчан дан, идеални услови под којим бих се у нормалним околностима ухватио у коштац са Илијадом, а камо ли са обичним текстом дневно-политичке нијансе.
Ево, за петнаест минута ће бити два сата како буљим у празан екран.

Отворим "youtube", па по хиљадити пут погледам све голове, иако их већ знам напамет.
Скоро мртав угао против Челзија, лоб Бреши, чудесна ноћ на Максимиру и Деки, како ти трчи у загрљај.

Темпо из 1991. Са твојим постером. Тај дан нисам појео ужину.
Враћам се на празан лист, на којем усамљено "куца" цртица, упозоравајући да је крајње вријеме да почнем.

Али, шта да почнем?

Читам Ђолетово писмо, видим вас обојицу, на терену неке војвођанске паланке, загрљени славите побједу...

Линк испод једне од стотину хиљада објава посвећених теби ме води у Катар, легенде одају почаст легенди.

Чизма плаче. Интер, Рома, Болоња, Неста, Рибери, Манћини...

Не знам ни ријеч италијанског, али га читам као матерњи...

Партизан је добио првака Европе. И Гробари су ти показали колико су те сви поштовали. На југу манифест, са твојом сликом.
Звездаш сам, од како знам за себе, али бих тако желио да сам био са њима, да плачем и пјевам химну Партизана.

А, те проклете банане, мислим да никада више ни једну нећу појести, а да се тебе не сјетим...

И откуд ми та блискост, потреба, слобода да ти кажем Ти, Превер би рекао "јер ти кажем свакоме кога волим"...

Поново сам на празној страници, ништа, ни слово, а о теби бих чини ми се могао данима.

Све си ми ријечи узео...

Пише: Давор Цицовић