Четврта је година устанка 1808, у Србији се још листом гине и крв се лије немилице, но упркос томе, у Београду се приређује једна, за те прилике скоро нестварна свечаност.

Митрополит Леонтије освећује просторије новоотворене Велике школе. Присутни су сви чланови Правитељствујушчег совјета (владе), а ту је и велики број народних старјешина, управо придошлих из својих побуњених нахија.

Њихово свечано држање и озбиљна потамњела лица говоре да су свјесни важности овог тренутка усред ослободилачких напора Србије. Да је тако говори и чињеница да су међу присутним ђацима прве генерације махом њихови синови, којима се и сам вожд Карађорђе између осталог обратио ријечима: “Ми имамо довољно мишица за одбрану Србије, али немамо довољно вештих људи за управљање. Да ми знамо државу водити онако како знамо водити војску, друкчије би сада стајали. Учите се ви, дакле, да наставите наше срећно започето дело. У вама је сва надежда наша са те стране”.

Потом је стари професор Доситеј Обрадовић истакао: “Од вас ће се сва нација наша просветити и на свако добро наставити, зато што ви ћете бити с временом народни поглавари, судије и управитељи и од вас ће зависити свеопште народно благополучје, чест и слава.”

Овај најумнији Србин тог времена, упркос годинама, одазвао се позиву вождовом да би био на “ползу” народу свом, па је прихватио и дужност првог управника ове тек отворене школе. Међутим, заслуга за њено формирање припада једном другом врсном српском интелектуалцу, Ивану Југовићу, по којем ће је многи и звати “Југовићева Велика школа”, што ће и сам Доситеј потврдити, називајући га диком и поносом Срба.

Тај ерудита из Бачке био је правник, професор, књижевник, преводилац, полиглота, први секретар Совјета, дипломата, тајни Карађорђев савјетник и попечитељ (министар) просвештенија. Говорио је више страних језика: њемачки, мађарски, руски, француски, латински и италијански. Он не само да је био иницијатор, већ је осмислио и комплетан школски програм, а у почетку био и њен једини професор, при чему су му узори били напредне академије и лицеји у Угарској.

Ово београдско училиште замислио је као стручну школу правног карактера и, сходно томе, већ на другој години изучавале су се тематске цјелине као основни закони, начин избора совјетника, правосуђе, војна сила, државни приходи, спољна политика и слично. Премда су, као и он, многи учени Срби пречани дошли да помогну у успостави државне администрације, Југовић је упорно понављао да једна држава и народ “само по нужди увозе” учене људе, те да њих треба стварати од домаћих синова.

За ту идеју је придобио утицајног Младена Миловановића,  а потом и самог Карађорђа. Велики људи имају велике идеје, а највећи међу њима су они који своје велике идеје и реализују. Школа је сваке наредне године имала све више ђака, међу којим су били и Вук Караџић, Лазар Арсенијевић Баталака, Карађорђев син Алекса и многи други, касније познати и признати људи. Наравно и број професора се повећавао, међутим Југовић је својим ученицима остао у најсвјетлијој успомени.

Каже се да нема велике школе без великих учитеља. Хвалили су његову широку ерудицију, те начин предавања, истичући да је за њих био врло благ и човјечан, а неке сиромашне ђаке новчано је помагао из својих прихода, иако се зна да је према људима знао бити хладан и арогантан. Школа је и у тим тешким ратним условима получила врло добре резултате, али нажалост престала је са радом на Илиндан 1813., када је и устанак доживио слом.

Она се данас сматра ембрионом високог школства у Србији и претечом Београдског универзитета. У вези с њом Југовићева заслуга је неспорна, као патриотско и визионарско дјело, али ту се не завршава прича о његовом дјеловању у Првом српском устанку, о чему код историчара постоје различите оцјене. Због бољег разумијевања тог времена, али и неких савремених процеса, бацићемо мало више свјетла на одређене догађаје у којима је он имао истакнуту улогу.

Иван Југовић, односно Јован Савић, како гласи његово крштено име и презиме, родио се 1772. године, дакле прије 252 годинe. Његов отац био је сомборски свештеник Гаврило Савић који се тако презиваше по оцу Сави, док породица вуче поријекло од Невесиња у Херцеговини, гдје су се презивали Југовићи. Јован је ниже школе свршио у Сомбору, гимназију у Сегедину, а права на пештанској Краљевској академији. Одатле је 1798. са високим препорукама стигао у Карловце, када га митрополит Стратимировић поставља за професора у тамошњој чувеној гимназији.

Његов циљ је била монашка риза и каријера у црквеној хијерархији, међутим митрополит није мислио тако, иако је Јован био његов љубимац. Наиме, због његовог преслободног духа, али и због честог боравка у друштву женскиња које су га обожавале, монашки постриг је изостао. Насупрот другачијим тврдњама, Јован увријеђен напушта Карловце и прелази за секретара вршачког владике Јована Шакабенте. Међутим, ни у Вршцу се Савић није задуго скрасио, па пред крај 1805. пређе у Смедерево српским устаницима. Своје патриотско одушевљење изразио је стиховима: “Не мож серцу одолети в отечеству не приспети.”

Одмах се ставио на располагање Правитељствујушчем совјету и био међу првим од учених Срба који се прикључио устанку. Узима псеудоним Иван Југовић под којим ће дјеловати и постати историјски познат. То је тада био уобичајени начин да би се заштитиле породице од могућих непријатности, али и да Турци не би Бечу додијавали протестима због учешћа његових држављана у српској побуни. Нешто више од годину дана бијаше писар у Совјету и надгледник школске наставе, да би потом 1807. постао први секретар те српске “владе”.

Исте године у Слобозији Русија потписа примирје у рату с Турцима којим Србија није била обухваћена. Стога Карађорђе у дипломатску мисију код команданта Руске молдавске војске, генерала Мејндорфа, шаље посланство на челу са Иваном Југовићем. Они су имали задатак да руској страни предоче реално стање ствари и замоле да и Србија буде обухваћена и заштићена тим примирјем, што се накнадно и десило.

Ускоро се међу устаничким вођама формира јака опозиција Карађорђу у намјери да се ослободе његовог деспотског старјешинства. Њих је скоро јавно подржавао руски изасланик у Београду Родофиникин, затим српски официр код Руса Јован Чардаклија, те други секретар у Совјету Јеремија Гагић, каснији дугогодишњи руски конзул у Дубровнику са којим је Његош тијесно сарађивао. Око тога је и митрополит Леонтије, Грк фанариот, брзо нашао заједнички језик са надменим Родофиникином, такође Грком, који је покушавао да се Карађорђу наметне као надређена инстанца.

Међутим, вожд га је игнорисао, чак и грубо понекад. Наиме, руској страни није одговарао непослушни и крути вожд, који машта о стварању некакве велике независне српске државе. Русија је у том тренутку Србију видјела као малу вазалну кнежевину унутар Турског царства, над којом би они имали одређени протекторат. У то вријеме Руси нису познавали снагу српске државотворне мисли и војну виталност, па су Србе стављали у исти кош са Власима, на примјер.

Родофиникин је пак сматрао Југовића најспособнијим човјеком у Совјету, с великим утицајем на Карађорђа па је нишанећи вожда гађао у њега разним подметањима и клеветом. Означен је као аустрофил мада би се прије могло рећи да је био склон политичком прагматизму. Иако добар познавалац перфидне антисрпске политике Беча и Пеште, био је и те како свјестан да се устанак не би ни до тог времена одржао без те сусједне моћне земље из које је устаницима стизало оружје, храна и џебана. И увијек се налазио начин да пограничне власти зажмире на једно, а понекад и оба ока, при пребацивању тих потреба. Српске чете и пукови су у прошлости добрано задужили Беч, а многи Срби су ту стекли и завидан друштвени статус. Он је сматрао да Србија не смије окретати леђа подунавској монархији за љубав Руса са којима такође, по њему треба градити изузетно блиске савезничке односе.

Управо је  Југовић по први пут етаблирао српску политику сарадње са свим великим силама, уз инсистирање на властитој слободи и суверенитету. На том трагу он ће касније сугерисати вожду да се обрати и Наполеону, чије се присуство у Далмацији рефлектовало и на Балкан. Велике силе су у том тренутку играле игру лажних партнерстава и савеза, чинећи испод жита све да онемогуће једна другу у остварењу доминације над Портом, свјесне да је будући сукоб неизбјежан (Белум омниум центра омнес).

Не желећи да квари односе са Русима, од којих је стално очекивао већу војну и политичку помоћ, њима за вољу вожд разријеши Југовића функције секретара у Совјету, али га по свему судећи задржа као свог тајног савјетника. Мада је Југовић тешка срца одступио, није се и поколебао па одлучи завршити неке друге раније планиране послове у Србији. И тако настаде већ поменута Велика школа.

Крајем 1808. Карађорђе га са посланством поново шаље у дипломатску мисију и то руском цару Александру у Петроград, али их у Букурешту руске војне власти скренуше у штаб фелдмаршала Прозоровског, главнокомандујућег руских трупа у рату са Турском. Ту су из Београда прије њега већ стигле интриге посланика Родофиникина па је кнез Прозоровски био том приликом врло осион и надмен. Већину српских захтјева је одбио “као с' нокта”, игноришући Југовићево инсистирање да српска и руска страна потпишу писани војни споразум о заједничком рату против Порте. Исти став је имао и по питању државне самосталности Србије.

Југовић није знао да је са руске стране за Србе већ била предвиђена нека врста вазалног подаништва унутар Османског царства, коју би штитила, али и контролисала Русија. Током разговора Југовић је, без пуно увијања, предочио кнезу да су Срби из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије, Далмације и других српских простора ради да се одмах дигну на оружје и придруже Србији у борби за коначно избављење из турског ропства, ако их Русија може и хоће заштити од Аустрије. Прозоровски ово прими као својеврсну мегаломанију и глупост: “Ну што замишљајете о васпоставленију серпскаго царства”, па је потом поспрдно добацио да је онда питање чији ће бити Цариград, кад се Срби толико прошире. Југовић му је лежерно и духовито одвратио како би било праведно да буде српски, јер Руси већ имају престоницу. И ова депутација се 1809. вратила у Београд, не баш сасвим, али прилично окраћених рукава у односу на постављена “прошенија” и очекивања.

Иван Југовић је потом постављен за предсједника Београдског магистрата. У августу те 1809. наступи криза на војном плану па у страху од Карађорђа Родофиникин, Добрњац и још неки утекоше у Влашку, јер су сносили доста кривице за расуло које је настало. У ситуацији кад се и вожд почео колебати Стојан Новаковић тврди да је Југовић својим одлучним и храбрим ставом и савјетом утицао да Карађорђе брзо повеже покидане нити, успостави ред, утегне војску и пружи отпор Турцима.

Југовић је и даље умно и одговорно помагао Карађорђу да учврсти власт јер је и сам био идеолошки наклоњен централистички уређеној монархији, у којој би ред, правда и слога гарантовали сигурност и благостање за сваког појединца. Његов говор у Совјету, у којем је износио визије независне српске државе, спада у сам врх српског политичког говорништва.

С прољећа 1910. он је поново на важном дипломатском задатку. Карађорђе га шаље у Беч да у његово име цару Францу пренесе честитке поводом удаје кћерке Марије Лујзе за Наполеона. Том приликом бечком двору је понуђено посједање Београда и још неких градова са ограниченом војном посадом, уколико би се Аустрија прихватила заштите Србије пред Стамболом, као слободне државе. Цар је то у почетку прихватио, али се послије опрезно повукао, рачунајући на негативну реакцију других сила.

Аустрија није жељела ту “под носом” некакву српску државу која би била магнет “њеним” Србима, а опет, одбијањем сваке помоћи Карађорђу гурнула би га потпуно у наручје Русима, што би им донијело превласт на Балкану од чега је много зазирала. Југовић је то правилно процијенио, а вјерује се да је он и аутор Карађорђевог писма моћном Наполеону којим му Србија нуди војни савез да би заузврат добила политичку подршку.

Када је обнављан Совјет 1811. Југовић поново постаје његов први секретар, а након Доситејеве смрти преузима његово мјесто попечитеља (министра) просвештенија. И у тој области ће одмах увести корисне новине, као што је системско плаћање учитеља и слично. Пред њим су тада испите полагали и полазници тек основане Београдске богословије. Међутим, стално рвање са русофилима је настављено и он ће на Бадњи дан 1812. бити поново смијењен. Том приликом је културно захвалио и прорекао пропаст устанка због кратковиде и погрешне вањске политике. Ни након тога није остављан на миру, притисци и сумњичења за све и свашта су се наставили, да би почетком 1813. био стављен у кућни притвор заједно са секретаром Совјета Михаилом Грујовићем и министром иностраних дела Миљком Радоњићем, као “њемачким људима”.

Почетком марта успио се пребацити у Земун, па обишао још нека мјеста посјећујући пријатеље и родбину. Наполеонов поход на Русију са 18 европских народа под својом заставом и 800.000 војника 1812. довео је до промјене међународне консталације, те одсуства руских трупа са Дунава, па је Србија остала усамљена на милост и немилост Турској. Коначно, крајем те 1813. године, послије пропасти устанка, резигниран и болестан Југовић се упокојио 19. новембра у кући свог брата, адвоката Григорија Савића у Великом Бечкереку (Зрењанину).

Када је историчар Алекса Ивић 1929. у бечком архиву пронашао документа о Југовићевим повјерљивим извјештајима за генерала Симбшена у Петроварадин о догађајима у Србији, он га је без пуно размишљања огласио за аустријског шпијуна. Међутим, каснија истраживања су на те чињенице бациле мало другачије свјетло. Наиме, Карађорђе је знао за његове контакте са аустријским пограничним властима и није их спречавао. Напротив, користили су те везе за несметано снабдијевање, али се на њих рачунало и у могућој војно-политичкој сарадњи.

На крају, Југовић је и самом вожду организовао више присних сусрета са Симбшеном, који је касније смијењен и оптужен да је пао под утицај Југовића и радио за Србе. Његов насљедник Хилер пише министру Метерниху да су Југовићеви извјештаји безвриједни, али да би им се он могао приклонити у будућности јер је био на сталном удару проруске групације у устанку. Сличних оцјена је било још. Све у свему, тај дио приче тражи додатна истраживања, а за сада нема вјеродостојних знакова да је својим поступцима свјесно угрозио било који интерес српског народа и државе.

Највећа грешка

Не смије се никако занемарити подударање мишљења тројице учесника Првог српског устанка: Симе Милутиновића Сарајлије, Вука Караџића и Лазара Арсенијевића Баталаке, који тврде да устанак 1813. не би пропао да су Југовић и Михаило Грујовић имали утицај на тадашњу политику. Баталака сматра највећом грешком што Југовићу није повјерен ресор иностраних дела, јер је он тада био једини томе чину достојан и дорастао и био један од најистакнутијих заступника идеје српске самосталности и независности, од које ни за педаљ није одступао.

Аутор: Драган Мијовић