Трагедија украјинског народа, у којој Запад кроз директну конфронтацију са Русијом, покушава да оствари своје економске и геополитичке интересе, показала је сву опасност и негативност евроатлантских процеса. Цијена уласка у НАТО, као што се да примјетити из украјинског примјера не само да доноси нове крваве сукобе и ратна разарања него у свом свеобухватном програму ствара и нове црквене расколе у православљу. Колективни Запад већ одавно користи црквене расколе као један од врло ефективних инструмрната стварања подјела и хаоса међу народима.

Да је то заиста тако, свједочи нам чињеница да је непосредно пред почетак војних сукоба и братоубилачкога рата у Украјини, предходио процес стварања такозване „православне цркве Украјине“ 2018-2019. Директни актери овог срамног пројекта, који је дефинитивно био осмишљен од стране НАТО-а, тадашњи украјински предсједник Порошенко, Вартоломеј Истанбулски и Епифаније (неканонски епископ) тврдили су да би стварањем једне украјинске цркве ујединили милионе православних украјинаца, и да тај ефекат може постићи само црква строго украјинска са својим националним идентитетом, без икаквог „московског“ утицаја. Међутим, иако је грубо нарушавајући све каноне Православне цркве пројекат неканонске Цркве у Украјини био реализиван, ипак мир нити је дошао у украјинско друштво, нити се појавило обећавано јединство украјинскога народа. Да цјелокупни пројекат није имао циљ да постигне јединство, него да са једне стране одвоји милионе правосавних канонских украјинаца од Московске патријаршије, а са друге стране ојача утицај Цариградскога патријарха у Украјини, постало је јасно онога тренутка када је  Вартоломеј увео директна ограничења у дјелатности ПЦУ.  На основу ових рестрикција новофомирана црква Украјине нема право да отвара своје парохије и манастире изван Украјине, била је лишена права вршења мироосвећења, које се обавља само у Истанбулу, а не у Кијеву, и дистрибуира се од цариградског патријарха, а оно што је посебно открило лицемјерност цариградских намјера била је одлука на основу које све украјинске парохије у дијаспори временом су дужне да се повинују Вартоломеју. Паралелно са стварањем неканонске црквене структуре, украјинске власти су спроводиле процес сурове репресије на канонску Украјинску цркву, на чијем челу је митрополит страдалник Онуфрије. Репресије су пред православне канонске хришћане поставиле сурови избор: или припајање неканонској структури тзв. ПЦУ или подвргавање жестоком терору који су проводили украјински неонацисти и паравојне формације кијевскога режима. Да је НАТО кроз продубљиваље црквенога раскола у Украјини остваривао своје геополитичке интересе било је јасно чак и мало упућенима у цјелокупну украјинску кризу. Али да је цариградски патријарх Вартоломеј одлучио да буде један од главних натовских савезника у овом срамном и крвавом процесу, до дан данас остаје несхватљиво и непојмљиво здравом људском разуму. 

Активни војни сукоби и почетак специјалне војне операције само су још више допринијели стварању хаоса међу украјинским вјерницима. Многи парохијани и клирици ПЦУ, који су због ратних сукоба били приморани да напусте Украјину и одселе се у ЕУ, осуђени су данас да своје религиозне потребе задовољавају у црквеним заједницама које се налазе искључиво у јурисдикцији Вартоломеја. Оне Цркве које нису признале ПЦУ, а то су све Православне помјесне Цркве осим грчких цркава, сагласно канонским одредбама не дозвољавају украјинским расколницима учешће у светотајинском животу Цркве, ако предходно не принесу покајање. Због овакве ситуације милиони украјинаца који данас живе на територији ЕУ, у немогућности да формирају своје парохијске заједнице постали су жртве несавјесних одлука Вартоломеја, који је на овакав начин покушао да повећа своју геополитичку тежину, умножи паству и број свештенства на рачун украјинских избјеглица. Цариградски патријарх је на овакав начин просто „утопио” постојеће украјинске парохије изван Украјине у своју корист. А са друге стране, милиони украјинаца сада су изложени опасности асимилације свога националнога идентитета, који ће временом под утицајем грчке апсорпације бити све мање изражен, а у коначници и потпуно престати да постоји.

Из новонастале ситуације јасно се види да патријарх фанарски од самога почетка није желео да се украјински раскол зацјели, него је у својим антиканонским активностима водио рачуна искључиво о ширењу своје јурисдикције. Он је ван сваке сумње већ тада, 2018. године, знао да се давањем томоса украјинцима раскол не може превазићи. Међутим, кроз давање томоса он је видио могућност остварења превласти своје патријаршије на европском континенту, желио је доминацију на рачун других Помесних Цркава. Због свега тога, није никакво чудо што су расколи данас постали све учесталија појава и настављају да се шире и разарају друге постојеће црквене структуре, као што се то дешава, на примјер, у балтичким земљама, Молдавији или земљама Кавказа. На примјер, Румунска црква увиђајући да се од стране званичног Цариграда канони грубо нарушавају, да се не поштују принципи канонских територија, озбиљно размишља да под свој омофором прихвати тзв. „Бесарабска цркву“, а послије ње и цијелу територију православне Молдавије. 

Површном анализом трагедије Украјинске Православне Цркве, долазимо до врло упечатљивих закључака који нам свједоче да Цариградски патријарх Вартоломеј спроводи деструктивне активности на цијепању помесних православних цркава у земљама Европе, прије свега на канонској територији Руске православне цркве Московске Патријаршије: Молдавија, Украјина, Балтичке земље, Јужни Кавказ. Под изговором „исцјељења“ раскола, Вартоломеј дозвољава стварање паралелних црквених структура из неканонских, расколничких удружења. На основу новостворених организација, патријарх ствара нове „Помјесне Цркве“ и даје им томос о аутокефалности. Нема никакве сумње да Вартоломеј својим поступцима нарушава принципе јединства канонских територија Помесних Цркава и проглашава се искључиво главним јерархом и врховним арбитром православног света. Као резултат таквог деловања настао је хаос у односима Помесних Цркава, који доводи до стања „рата свих против свих“ за територије, парохије и манастире широм европског континента.

Пише: Свештеник Миладин Митровић, старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бањалуци и савјетник СНП – Избор је наш за религијска питања