Овог љета, ако дођете на кафу у угоститељски објекат у градском парку у Требињу, имате шансу да вас послужи Срђан Чучковић, младић с Дауновим синдромом, који одавно руши баријере и предрасуде.

Срђо ове љетње сезоне склања посуђе, поспрема столове, помаже колегама конобарима, а све са осмијехом на лицу и без трунке видљивог умора.

Да је Срђан унио позитивну енергију слажу се и запослени и гости овог популарног требињског кафића.

– Добро ми је, супер се сналазим, колеге су ми најбоље. Није ми тешко радити у  кафићу, пошто упознајем неке нове људе, а волим да комуницирам и дружим се – каже овај 19-огодишњак.

Ово није први пут да се Срђан латио посла; радио је и раније у једном фризерском салону, гдје је и завршио курс.

– Ипак ми је лакше бити конобар. Важан ми је само рад, а буде и пара, али оне нису важне. Много су битнији љубав и жеља – поручује он.

Срђан је активан и у спорту и музици. Завршио је музичку школу, свира хармонику, а у посебној успомени му је, каже, остао професор Милисав Сукоњица.

Неколико пута је јавно наступао, а Требињци су га овог љета имали прилику видјети и као специјалног госта на концерту два успјешна требињска хармоникаша Ненада Вишњића и Драгана Јелачића.

– У Музичкој школи сам највише волио свирати композиција Баха и индијански плес, а приватно волим да одсвирам „Чудна јада од Мостара града“, „Мила мајко шаљи ме на воду“ и друге. Ни на једном наступу нисам имао трему – прича овај младић.

Завршио је такође курс фотографије, а његове двије фотографије нашле су се и на изложбама. Признаје да се добро сналази и у виртуелном свијету, на друштвеним мрежама, али једино што му баш не иде од руке су бројке.

Срђан се бави и плесом, плива, а у каратеу је стигао до зеленог појаса.

– Био сам на такмичењима, било је и медаља. Волим и да пливам и идем на тренинге – прича он.

Ових дана ће напунити 19 година, а о прослави пунољетства прича са посебним задовољством.

– Прослава 18. рођендана, коју су му организовали родитељи, била је нешто посебно. Била је музика уживо, моји другови, родбина. То ми је била жеља и остварила ми се. Имам и дјевојку, па се с родитељима договорам да и ове године организујемо неко мало дружење – признаје нам овај младић.

Додаје да највише воли тамбураше, који повремено свирају и у кафићу гдје ради, али их овог љета прати и у другим угоститељским објектима.

Укључивање у заједницу помогло му је да се осамостали, па сад сам долази на посао, иде на тренинге, у Удружење родитеља дјеце и омладине са посебним потребама „Сунце нам је заједничко“, чији је члан одмалена, а машта да једног дана буде потпуно самосталан.

У Удружењу 14 младих

У Удружењу родитеља дјеце и омладине са посебним потребама „Сунце нам је заједничко“ је четрнаесторо младих Требињаца с Дауновим синдромом.

У овом Удружењу се надају да ће убудуће бити још послодаваца који ће запошљавати њихове чланове и помоћи им да се лакше укључе у заједницу.